Siromašni rođaci

Народ коме се свих ових година из Београда говорило да издржи и сачува свој идентитет и државу, сада постаје народ кога се морамо стидети, гомила затуцаних и архаичних рођака са села који се никако не уклапају у мултиетичну слику са општехуманистичким порукама.

Podeli ovaj članak sa:

Одавно један догађај из културе није изазвао толико реакција као недавни боравак Микија Манајловића у Приштини, где је у сарадњи са својим косовским (албанским) колегама започео рад на комаду "Ромео и Јулија". Манојловић је истакао како је разочаран што до овакве сарадње на "неутралном пројекту" није дошло много раније: "Ово се није десило већ 14 година, а требало је да се догоди пре 100 година. Представа неће имати додира са националним. Породице Капулето и Монтеги су породице које говоре два језика, које се не разумеју и које се мрзе до смрти."

Овај догађај и изјава вероватно би и прошли прилично незапажено у обиљу евроугодних и јалових култур-помиритељских пројеката на Балкану да није било реакције новинара Живојина Ракочевића који је под иронично интонираним насловом "Сто година Микија Манојловића у Приштини" објавила "Политика". Чланак је изазвао је бројне реакције читалаца који су се поделили у два табора: оне (бројније) који подржавају Ракочевићеву критику и оне који се згражавају на примисао да се уметник у агитпроп акцији помирења закрвљених балканских народа може изложити било каквом преиспитивању.

Све ово не би било предмет анализе да тиме не отварају и питања које се не тичу само културе и у којима се симболички огледа проблематика српског односа према Косову и Метохији. Па да дамо, по правилима позитивне дискриминације, реч оним малобројнијима, иако не и мање утицајнима. Њихови аргументи могу се свести на следеће: како било ко може бити против покушаја зближавања народа путем културе, против играња представе, уз примедбу да Ракочевић подстиче мржњу између Срба и Албанаца, чак и да је овај песник препрека помирењу народа.

Ако ћемо говорити језиком аргумената, ствар је једноставна; већ у поднаслову чланка, Ракочевић истиче: "Није спорно што је господин Манојловић у Приштини и што ради представу с Албанцима, то је за подршку. Спорно је што је српски део позоришта протеран и почишћен без остатка." И заиста, изгледа као да они који су узели да нападају Ракочевића као и да нису читали текст. То их у крајњем и не интересује. Из своје догматске куле "фингиране мултиетичности" нападају свакога ко се не уклапа у њихов концепт, без обзира на то шта има да каже и каквим аргументима то да потврди.

Спорно је, дакле, протеривање Срба и српског позоришта из Приштине. Па ако се због некаквог Фајгеља у и његове забране излагања једног студентског рада (што и лично сматрам глупим и непримереним) подигла толика халабука и просвећена културна јавност стала у заједнички фронт бојкота Културног центра у Новом Саду, зар слично не би требало очекивати у случају протеривања читавог једног народа, његове културе и позоришта из једног града? Зар је Ракочевић препрека измирењу или они који пребајују преостале српске бабе у Приштини? Они због којих четири српске старице у Ђаковици полиција даноноћно, по службеној дужности, штити? А да не причамо о томе што ни сам пројекат није баш толико "неутралан" већ је реч о културној сарадњи "престоница" држава у региону, чему се Приштина однедавно прикључила.

Али, кога интересују аргументи? Битне су идеологије. Рад протеране Српске драме Народног позоришта у Приштини познајем веома добро. Са њима сам више пута путовао по селима и енклавама, манастирским портама и спаљеним домовима културе, где су се играле представе за неколико или у најбољем случају за неколико десетина стараца. О раду овог позоришта стране телевизије снимиле су десетине прилога, док за нас саме, част изузецима, у свеопштој акцији стигматизације косовских Срба као примитивних социјалних сличајева, према којима ћемо савест умирити са макаронама, брашном, уљем и конзервама, то никада није било довољно атрактивно и значајно. О њему сам снимио и документарни филм "Позориште из кутује за ципеле" у ком се огледа ова гротескна узвишеност беде и несреће у којима се налазе Срби и њихова култура на Косову и Метохији, као и судбина оних мислећих и ангажованих појединаца који се не уклапају у стереотипе и клишее њихове београдске перцепције.

Суштина је у следећем, у реченицама донедавног директора овог позоришта Ненада Тодоровића исказаним у емисији "Договор" КИМ радија и ТВ "Центра", којег је Београд за његов необичан и неуобичајен рад наградио отказом, а које цитира и Ракочевић: "Фини људи из Београда имаће дуге, фине разговоре са финим људима из Приштине, али ће некако у тим разговорима да забораве на Србе с Косова и српске институције културе с Косова; фини људи из Београда упорно ће заборављати нас који нисмо позвани да будемо фини, и ми који нисмо позвани да будемо фини остаћемо као нека, да кажем, субцивилизацијска вредност, односно ’Срби с Косова’."

Озбиљна тема о којој готово нико, макар не јавно, и не размишља. Народ коме се свих ових година из Београда говорило да издржи и сачува свој идентитет и државу, сада постаје народ кога се морамо стидети, гомила затуцаних и архаичних рођака са села који се никако не уклапају у мултиетичну слику са општехуманистичким порукама.

Најјаснија поента читавог случаја садржи се у изјави особе потписане као Мирко Славков у коментаторској дебати која се распламсала након Ракочевићевог текста: "Не ради се овде о надгорњавању ко је коме више зла нанео, већ о очекиваном разлазу "Београђана" са Србима са Косова. Аутору текста, баш као ни нама осталима који доле живимо, не пада на памет да се миримо са ’државом’ Косово у којој има места само за Србе из Београда, и која је свој механизам опстанка засновала на гетоизацији овдашњих Срба."

Broj komentara:

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane