Usvajanje 19. usledilo je nakon prihvatanja 15. amandmana na Ustav Sjedinjenih Država koji zabranjuje uskraćivanje glasačkih prava na osnovu rase, boje kože ili prethodnog ropstva.
U biračkom telu SAD ima više žena, bez obzira na izborne periode u kojima su na izborima učestvovale u nešto nižim procentima. U Sjedinjenim Državama ima više žena sa pravom glasa uglavnom zbog činjenice da žene u ovoj zemlji imaju duži životni vek, ali i zbog “većeg uloga”. Ne samo da žene idu na posao, već moraju i da brinu o svojim porodicama.
Aktuelni izborni ciklus se održava na stogodišnjicu od kako žene u SAD glasaju na izborima. One su već početkom osadesetih prošlog veka uspele da se nametnu kao vodeća biračka snaga u svim rasnim grupama, budući da su do tog perioda muškarci revnosnije koristili svoje glasačko pravo.
PROČITAJTE JOŠ: Predsednička rasprava sa isključenim mikrofonima
Na svim predsedničkim izborima od 1980. godine, procenat žena koje su glasale premašio je procenat muških glasača za oko 6% i to u skoro svim starosnim kategorijama (izuzimajući starije od 65. godina).
Posebna karakteristika modernih izbora je visok procenat belih i crnih žena koje glasaju.
Sve do 1963. godine žene su češće podržavale Republikance. Međutim, od 1980, dame su naklonjenije Demokratskoj partiji, što je globalni fenomen u najnaprednijim industrijskim demokratijama. U periodu koji je usledio neposredno nakon onog u kome su žene uspele da se izbore za pravo glasa, dame su postale sklonije od muškaraca da favorizuju stranke desnog centra, što se često naziva tradicionalnom rodnom razlikom.
Nasuprot očekivanju većeg dela javnosti, rodna razlika u broju glasova (gender gap) nije 2016. godine dostigla istorijski vrhunac, iako je bilo pokušaja da se izbori predstave “posebnim” za žene i “uobičajenim” za muškarce. Bele dame bez fakultetske diplome su u tom izbornom ciklusu masovno podržale Donalda Trampa, zadržavajući tako jaz među polovima (gender gap) u granicama uobičajenog - između šest i sedam procentnih poena.
Prema anketi koju je od 18. do 20. oktobra sproveo Ekonomist (The Economist), aktuelnog predsednika SAD podržava 44% muškaraca i 37% žena. Džo Bajden ima podršku 43% muškaraca i 51% žena, pa se jaz među polovima kreće oko 8%. Kada se posmatra samo ženska populacija (gender lead), Bajden ima prednost od 14%.
Razloge za postojanje jaza među polovima pri glasanju valja najpre tražiti u različitom poimanju ove pojave od strane dve vodeće partije, ali i u različitom pristupu muškaraca i žena izborima.
Sve do šezdesedtih godina prošlog veka žene su u Sjedinjenim Državama češće glasale za Republikansku stranku. Međutim, nežniji pol je od 1980. pretežno na strani Demokratske partije. Evo kako svega nekoliko dana pred izbore razmišljaju dame iz tri kolebljive države SAD-a: Floride, Mičigena i Severne Karoline.
Jaz među polovima pri glasanju se povećavao sa protokom vremena. U prva dva ciklusa, 1972. i 1976. godine, izborne ankete ga gotovo nisu uočavale. Ali, nakon odluke u slučaju Roi protiv Vejda (Roe v. Wade) 1973. godine, reproduktivna prava su postala značajnija tema predsedničkih izbora, naročito pod Ronaldom Reganom 1980, koji je bio spremniji od većine svojih prethodnika da tokom kampanje govori o abortusu. Odluka Vrhovnog suda SAD u slučaju Roi protiv Vejda smatra sa prelomnom jer je Sud presudio da Ustav Sjedinjenih Država štiti slobodu trudnice da odluči o abortusu bez prekomernih vladinih ograničenja. Ovaj slučaj uticao je na mnoge američke državne i savezne zakone o abortusu, podstičući nacionalnu raspravu o tome da li i u kojoj meri abortus treba da bude legalan, ko treba da odlučuje o zakonitosti abortusa, koje metode bi Vrhovni sud trebalo da koristi pri donošenju presude i kakva treba da bude uloga verskih i moralnih stavova u političkoj sferi. Slučaj je preoblikovao američku politiku, podelivši veći deo Sjedinjenih Država na zagovornike prava na abortus i one koji su protiv njega.
Razlike između partija najuočljivije su u odnosu prema Amandmanu o jednakim pravima (Equal Rights Amendment, ERA) koji je 1972. usvojen glasovima članova obe partije. Dodatak ovom dokumentu usvojen je 1978, zahvaljujući glasovima Demokrata. Samo dve godine kasnije, Regan i Republikanci su prestali da podržavaju Amandman o jednakim pravima i tada je Republikanska stranka po prvi put zauzela snažnu pro-životnu (pro-life) poziciju, što je sve od tada njen stav. Demokrate su, s druge strane, nastavile da podržavaju ERA i zauzele jasan stav o slobodi odlučivanja (pro-choice) po pitanju prekida trudnoće. Mnogi sa razlogom pretpostavljaju da su zbog ovih razlika između stranaka po pitanju ženskih prava žene upravo u tom trenutku postale naklonjenije Demokratama od muškaraca.
Zapravo, rodna razlika (jaz među polovima) se ogleda u različitim u preferencijama prema državnoj socijalnoj zaštiti i blagostanju, a posebno prema programima vezanim za siromaštvo, starije osobe, te investicije u obrazovanje i zdravstvo. Žene generalno žele da vide da vlada radi više u ovim oblastima i da je angažovanija. Od šezdesetih godina prošlog veka ovo su pitanja pitanja koja dramatično razlikuju dve stranke - Republikanci žele manju vladu i manje vladinih programa, dok Demokrate žele više.
Kada je u pitanju socijalno blagostanje, treba uvek imati u vidu da su dve najveće američke partije žestoko polarizovane po tom pitanju. Lindon Džonson je 1960. objavio “rat siromaštvu”, dok je Ronald Regan 1980. žestoko napao vladu, tvrdeći: “Vlada nije rešenje naših problema. Vlada je problem”.
PROČITAJTE JOŠ: Decentralizovana igra velikih brojeva
Bez obzira na čuvenu rodnu solidarnost, žene u SAD neće glasati za drugu ženu isključivo zbog istog pola. Svojevremeno je Hilari Klinton dobila glasove crnih žena, ali bele žene nisu glasale za nju. Činjenica da je senatorka Kamala Haris kanidatkinja za potpredsednicu na listi Džoa Bajdena, demokratskom kandidatu za prvog čoveka zemlje verovatno nije donela značajnu prednost. Ime nominovanog za potpredsednika nikada nije odlučilo predsedničku trku. Ipak, jasno je da je Harisova “osvojila glasove” većine crnih žena za Bajdena, pošto nije nikakva tajna da mnogi crni glasači uopšte nisu preterano uzbuđeni zbog Džoa (77) koji, sasvim sigurno, nije najmlađi kandidat za američkog predsednika u istoriji.
Sjedinjene Države imaju jednog predsednika, 538 članova Kongresa, 8.000 državnih zakonodavaca i još 511.000 lokalno izabranih zvaničnika (gradonačelnici, gradski i školski odbori, razne komisije…)
U SAD nema dovoljno žena na pozicijama koje se stiču izborima. Od oko 520.000 izbornih mesta, 2018. godine je lepši pol zauzimao samo 23,7% mesta u Kongresu, 29,2% među državnim zakonodavcima, 18% među guvernerima i 22% među gradonačelnicima, a u pitanju je apsolutni rekord kada se radi o broju dama na funkcijama.
Da bi se u Americi postigao paritet među polovima, nedostaje još oko 140.000 žena na izbornim funkcijama. Posebno je važna činjenica da je većina tih funkcija lokalnog nivoa, pa najveći deo donetih odluka direktno utiče na svakodnevni život ljudi.
Istraživanja širom Sjedinjenih Država kao jedan od najznačajnijih uzroka ovakvog stanja navode “da se žene jednostavno ne osećaju kvalifikovanim za funkciju”. Tradicionalna uloga u porodici, zarađivanje novca i život pod nadzorom (oca, pa supruga) onemogućavaju žene da budu “regrutovane” za poziciju lidera od najranije mladosti. Takođe, ni društvo nije naviknuto na žene llidere, pa se njihovi pokušaji da dođu na pozicije moći često završavaju već na nivou ideje jer, na prvi pogled, dame mogu da izgube mnogo više od onoga što će, eventualno, dobiti izborom na funkciju.
Tekst je napisan na osnovu razgovora dr Kristine Volbreht (Christina Wolbrecht) i Tire Stjuart (Tierra Stewart) sa novinarima u okviru programa „Izbori 2020: Virtuelno izveštavanje“ u organizaciji Forin pres senters američkog Stejt Dipartmenta (Foreign Press Centers) i saradnji sa Meridijan Internešenal (Meridian International). Kristina Volbreht je je profesorka političkih nauka na Notr Dam Unizerzitetu u Vašingtonu. Tira Stjuart je direktorka nacionalnog programa stipendija u IGNITE National, nestranačkoj organizaciji koja je radi sa mladim ženama spremnim da postanu deo sledeće generacija političkih lidera.
dr Kristina Volbreht Tira Stjuart