Blog

Radni naslov: Prestani da mrziš

Zakrvljeni do krajnjih granica nalaze put ka pomirenju, opraštaju, i nastavljaju život, dok suparnici koji i nemaju šta da oproste jedni drugima - gaje imaginarnu, duboku i nepremostivu mržnju.
Radni naslov: Prestani da mrziš

Međunarodno štampano izdanje Njujork tajmsa od proteklog vikenda na naslovnoj strani donosi dirljivu priču povodom 20 godina od genocida u Ruandi. Tokom stotinu dana užasnog masakra, koji je počinilo većinsko pleme Hutu, stradalo je između pola miliona i milion pripadnika plemena Tutsi.

Nakon niza sudskih procesa i godina zatvora počinioci su se vraćali u svoja sela, dnevno se susrećući sa članovima porodica svojih žrtava.

Neprofitna organizacija AMI (Udruženje Modest i Inokentije) sačinila je program pomirenja, i manje grupe Hutua i Tutsija su pohađale savetovanja više meseci. Povodom ove godišnjice, Pieter Hugo je fotografisao ljude iz oba plemena, koji su kroz program pomirenja došli do formalnog oproštaja žrtve počiniocu.

"Nekome pravda ne pruža zadovoljavajući odgovor, jer su sudski slučajevi često predmet korupcije; ali kada je u pitanju oproštaj dobrovoljno dat, taj neko je zauvek zadovoljan," kaže Kristof Karorero, kome je počinilac ubio brata.

"Ubio mi je oca i trojicu braće. Učinio je to zajedno sa drugim ljudima, ali je samo on došao kod mene i tražio oproštaj. Bojala sam ga se, ali sada kad sam mu oprostila stvari su se vratile u normalu, a misli su se razbistrile," kaže Vivijan Niramana (sa fotografije, sa počiniocem).

"Razlog zbog kojeg sam oprostila je taj, što sam shvatila da nikada neću vratiti moje voljene koje sam izgubila... Radije sam pružila oproštaj," ispoveda Kansilda Kampundu, kojoj su počinilac i njegov otac ubili muža, dva sina i dve ćerke, te pokrali i zapalili imanje.

(ovde sledi ona filmska pauza sa laganom muzikom i pejzažima, da se umire misli nakon potresnih slika nasilja)

I eto nas na Kosovu, potpunom antipodu Ruande. Naša plemena bela, njihova crna. Naša u Evropi, njihova u Africi. Naša palila kuće od cigle i crepa, njihova kuće od blata i slame. Naša plemena pobila 1% populacije, njihova 20%.

Ali, naši počinioci, većina njih, nije videla suda ni zatvora. Naše žrtve pak, većinom, nisu videle počinioca. Pored toga ne postoji taj blagočestivi običaj da se traži oproštaj, nedajbože, jer ovde niko ne greši, a i da se traži, ovde se ni raskrvavljena zanoktica ne prašta. Lakše je strpljivo čamiti u svojim zabitima, sa pažnjom gajiti imaginarnu, duboku i nepremostivu mržnju, i čekati kada će opet da iskrsne prilika...

Da se barem ta mržnja gaji i ispoljava prema počiniocima lično, ajde de; ali prema sunarodnicima počinioca kao etničkoj grupi, nema nikakve pravde ni logike. Osim na Kosovu, dobro, Balkanu, gde je kolektivna krivica ’drugog’ i ’drugačijeg’ - ustavna kategorija. Sistem predrasuda i podozrenja koji nas prati decenijama, osim porodičnog (ne)vaspitanja stiče se i podgreva formalnim obrazovanjem. Istorijski udžbenici, koji na oba jezika uče "da smo ’mi’ tu od pamtiveka, a ’oni’ su nedavno došli i okupirali nas", otvoreno pripremaju za mržnju i dolazeće naraštaje, decu.

Ne može biti imaginarnije mržnje od mržnje onih koji nemaju međusobno nikakvu zađevicu, pa time i nikakav konkretan, dokazan, personalizovan i razuman razlog za mržnju (ako mržnja uopšte ima veze sa razumom). Zato kod konkretne i personalizovane mržnje, bazirane na dokazima, postoji potencijal da se dematerijalizuje kroz odnos prema subjektu; zato je Ruanda uspela, sigurno ne potpuno i do kraja, ali je na pravom putu.

Nama je još uvek dobro na stranputici, na sigurnom putu koji su nam utabali preci, popločao obrazovni sistem, a znakove postavile institucije.

Prestanak mržnje i početak procesa pomirenja je simfonija pobune protiv takvog stava predaka, obrazovnog sistema i institucija. Izvinite, ali tako je sve počelo i u Južnoafričkoj Republici... e, da, i Komisija za istinu i pomirenje.


// Broj komentara: