Blog

O baštini, pragovima i naravima i o još po nečemu

На екрану, у сну и на јави. Одзвањају у ушима нечујно, стихови. Поезија, здравица, туга и плач. Све заједно, као живот, и тако кроз читав 20. век!

О туго моја, забораве мој. Докле год дишем нећу те заборавити Деснице моја. Ако и заборавим тебе Косово, нека ме заборави десница моја! Гласи некако тако стих овај, након одгледаних емисија и ТВ записа Јавног севиса Радио Телевизије Србије (РТС) на Сателитском програму о културној баштини на Косову и Метохији, приказаних у неколико епизода серијала „Чувари баштине". Ништа спорно на први поглед о документарној серији у осам епизода продуцентске куће "Српско слово" из Грачанице.

За сваку похвалу рад тима, и што је управо кућа с Космета. Ипак вредно помена и упитника јесте чињеница да нам у „програмску шему" сада улази – Космет. Нестао је из наше свакодневне медијске слике српских гласила у целини, иако част изузетцима о трагу о колевци без дна...

Видљива је шира забринутост због ситуације са јужном српском покрајином. Већ се јавно постављају (не)логична питања - Чије су православне цркве на Косову по свом пореклу и чије ће бити у скорој будућности – и јесте тема је која се провлачила кроз поменути серијал. О српском црквеном наслеђу, о заштити објеката...о томе како УНЕСКО не препознаје цркве као носиоце заштите већ државе...

Праг села

А затим у уторак вече 25. августа приказан и „Праг села Србије: Борчане". Још један документарац, али видљиво старијег датума продукције. Уз Борчане, приказано је и село Горња Брњица, и још неколико српских села надомак Приштине. Обилић, Девет Југовића...

Снимак стари, показује нарави људи, и нешто о нечему, о стварима које смо по нешто (не)знали. И Легенда о 10 гробова.

И сам сам туда пролазио, стазе увидео, мештане посећивао захваљујући прегалаштву Хуманитарне организације „Срби за Србе".

Чујем и ослушкујем реч саговорника на ТВ екрану, а већ их знам и преслушавам већ увржане у глави на пропутовању, у нестајању, прегнућу и спознаји. Коју реч. Магла ли је, сутон ли је, јутро, или подне, који час и дан, која година, важно ли је, роде и напаћини човече Косовче? Тамо све изгуби так оквир. Може ли се скренути тај поглед на Косово поље? Остаје. Не губи се. Види се из свих углова - Обилић и тамошња Термоекелтрана. На екрану, у сну и на јави. Одзвањају у ушима нечујно, стихови. Поезија, здравица, туга и плач. Све заједно, као живот, и тако кроз читав 20. век!

Мештани један за другим у документацу причају о Цркви светог Петра и Павла датира још из времена пре Косовског боја и уверени су да крај храма, у десет идентичних гробова са великим каменим плочама и крстовима, почива легендарних девет Југовића и њихов отац Југ Богдан.

Трагове протеклих времена у овом селу брише нова невесела свакодневица. Стари студенички камен на гробљу, стари крстови на гробљу. Туда је пролазио и пут Цариград – Дубровник. На темељима старе Цркве базилике из 3. века саграђена је нова Црква коју је 1971. освештао почивши Патријарх Павле, тада Епископ рашко-призренски.

Нижу се на филмској траци: људи, нарави, обичаји. Речитији кустос користи поштапалицу "Ова(ј)", али без тога "Ј", специфика у муци, а у њој се познају јунаци.

Крсна слава

- Светог Николу већина слави. Вино – домаће. Одају их затварачи на флашама. Немлевена пшеница, барокне иконе, тамјан је старински (поповски), иако се преко ТВ екрана не може омирисати, али је видљиво и голим оком да је тај - жути. Руке домаћина испуцале, црно испод ноката се види, тежак је живот овде како и сами веле, на свом препознатљивом косовском акценту, а у позадини приче документарца одзвањају Мокрањчеви тропари.

Нижу се сцене са неких зимских јутара. У снегу прекривено село. Утабане стазе и пречице у махали. Неизвесност лебди. Видљива је и знана, иако је сникмак стари. То кажу и саговорници, са својим изразом вере, по народној, и кад не знају да се помоле – „Поћутасмо", само да се помолимо.

Даринка и Новица Гигић, причају о свом животу, својој љубави. Старина век векује на огњиштима својим. О берићету о крсној слави.

-Свећа, колач, жито и вино, то је најважније, а за гозбу како који има, вели старица, додадјући да је сама дошла овде, да воли и слуша свога домаћина. Како да стих и реч ова сатка сву бол, сву суштину виђеног, доживљеног, (не)знаног?

-Тешко је. Посебно после рата, каже Драги Ђорђевић, говорећи о КФОР-у, о пратњи, о Школи, и о томе како ђаци нису с прва похађали наставу. О томе да је био киднапован. А остао је. Још једна потврда да староседеоци на Космету не одлазе, не продају. А ради се колико може, додаје. Иако се имања обрађују само надомак кућа, не сме се у она даља залазити. Трпело је село, крали су им стоку, тракторе, механизацију.

И прошле су године од снимка тог, а шта се променило? Не, нисам ни сам знао, док сам што шта расазнавао, за брда она, и говоре (оне), да је разорен двор, мојега цара; онамо веле...кажу...био је негда јуначки збор!
Следи прилог са мајком Радоша Радовића. Исцрпљена жена, поњаве на старом прозору, прича о данима, неизвеснистима, а стари је снимак, шта је ново на Косову равном?

Милутин Станчић

Фото: Ђорђе Бојовић, мотиви са Космета


// Broj komentara: