Blog

Nije baš lako promeniti sistem

Donet je zakon koji se bavi detetom, a ono je to sve dok ne napuni 18 godina, i koji promoviše ličnost. Ali problem je u realizaciji i sprovođenju istog.
Nije baš lako promeniti sistem

Svako od nas je išao u školu. Školu pamtimo po mnogo čemu. Iz perspektive učenika školu pamtimo po predavačima.

Ja sam imala divnog učitelja. To je bio čovek pred penzijom, tolerantan i pun ljubavi, a mi smo za njega prvo bili deca pa tek onda đaci. Uvek je imao vremena za nas i uvek nas je slušao. Ja sam mislila da su svi učitelji takvi. Ali brzo me je razuverilo jedno bolno iskustvo.

Kada nas je jednog dana učitelj ostavio same, ostavši bez nadzora mi smo galamili. Došla je učiteljica, jedna debela krupna žena iz susednog odeljenja i počela da viče. Ja sam rekla nešto (više se i ne sećam šta) i onda mi je ta učiteljica opalila šamar. To je bio moj prvi šamar u životu.

Nakon zaprepašćenja usledio je stid. Ja sam se stidela i nikoga nije bilo da mi objasni da ona treba da se stidi a ne ja. A ja sam još dugo zazirala od debelih žena.

Nakon toga u toku mog školovanja susrela sam se sa puno nastavnika. Sve njih mogu podliti u dve grupe. Prvu grupu gde su bili: obrazovani, prepametni, pedagozi, ličnosti sa principima, nastavnici koji su donosili novine i ideje, koji su se davali i za koje je svako od nas bio bitan.

Drugu grupu su činili sujetni, nepogrešivi, uvek visoko moralni kad su drugi u pitanju, bez trunke razumevanja za sve oko sebe, a sami su činili što su hteli, mediokriteti i pokvarenjaci zaštićeni svojim titulama i položajem. I nekako što su manje vredeli više su glasniji bili. I oni su znali da nas povrede verbalno, perfidno da im ništa ne možeš i sistem je ćutao, pa iz dečije perspektive nismo im mogli ništa, a drugi nisu reagovali.

Ja sam porasla i zaposlila se u obrazovanju. Dobila sam priliku da ispravim onaj dečiji šamar. Želja mi je da škola bude mesto sreće, odrastanja, igre i rada. Pa sam podržala novine u zakonu koji reguliše materiju obrazovanja. Donet je zakon koji se bavi detetom a ono je to sve dok ne napuni 18 godina i koji promoviše ličnost.

Ali problem je u realizaciji i sprovođenju istog. I dalje postoje one dve grupe nastavnika i dok prva grupa bez problema prihvata novine, jer su oni ionako i bez zakona svoj posao obavljali sa puno ljubavi i u intersu učenika (upravo za ono zašta ih i finansiraju iz budžeta), druga grupa (često potpomognuta nenastavnim osobljem) žestoko minira taj i takav zakon, pa i rad škole pozivajući se na "mi smo pre..." To je bilo tako i amin. Mi jedini znamo kako se radi i odlični smo u tome i nikako ne treba da menjamo svoje stavove, već se moraju menjati propisi, a u medjuvremenu dok se to ne učini zaobilazećemo ih koliko možemo.

A šta je sa onima koji zagovaraju i promovišu propise, a naše su kolege? Za njih treba razviti posebnu taktitiku kako bi odustali. Podmetatati im kritikovati ih za sve i svašta (mora da su bar negde pogrešili niko nije savršen sem nas), ogovarati, podsmejavati se pa može i malo doterati, preuveličati ili čak izmisliti nešto u pokušaju da se omalovaže i diskredituju.

Sve sa ciljem da se suvereno vlada, da ih se svi plaše, da mogu da rade šta hoće i budu šta hoće, a ko im se zameri pa valjda su zato izmišljene jedinice. Nije baš tako lako promeniti sistem zar ne?


// Broj komentara: