Dečak, vršnjak moje srednje ćeke, pobio svoje drugare iz škole i čuvara.
Ranio nastavnicu i još nekoliko. I ovde više nije bitan broj, bitan je čin i bitni su životi. Jer, to je moglo da bude i moje dete.
Od ove pomisli se sva stresem.
Ali ne, nemojte misliti da je to daleko od nas i da se to dešava u Beogradu i u velikim gradovima, da su nasilnici samo u SAD-u i da svo zlo dolazi sa zapada i društvenih mreža. Ima zla i kod nas, a ima i naše odgovornosti. O da. Ima zla u porodicama i propusta u vaspitanju, ima zla u komšiluku, u kolektivima, u školama. Samo mi o tome ćutimo. Daleko bilo da se čuje.
Nedavno me je kontaktirala jedna majka. Pozvala me je zato što sam novinarka a ona je bila i besna i, verujem, očajna.
Naime, dečak iz jedne osnovne škole na centarlnom Kosovu istukao je njenog sina. Usput saznajem da je taj isti dečak, inače bliži rođak direktora škole, šutnuo i sina moje rođake. Može mu se. Ne samo što mu je direktor rođak, nego su mu i roditelji prosvetni radnici.
I ovde nije problem samo u tome što ga direktor štiti, problem je i u roditeljima dece koja su dobila batine ili šut u zadnjicu jer oni o tome ćute.
Iako mi je majka dečaka, koji je doživeo vršnjačko nasilje, kao novinarki predložila da obrađujem tu temu, ista o tome nije želela da javno govori, a moja rođaka se nije ni usudila da mi kaže da je njen sin takođe pretrpeo vršnjačko nasilje.
Da... Tu je problem. U ćutanju, u zataškivanju roditelja žrtava, direktora, nastavnika, pedagoga i psihologa u školama.
I ovo nije jedini problematični slučaj. Problem je i to što se maloletnicima, pa čak i deci nižih razreda osnovnih škola, prodaju elektronske cigarete po lokalnim kioscima, što učiteljice ne znaju šta će sa dečacima koji se tuku i smišljaju najjezivije načine za kažnjavanje slabijih, što niko ne reaguje na nedavna upozorenja iz policije da se po pojedinim školama diluje droga.
Možda o svemu ovome ne treba uvek da obaveštavate medije, ali svakako morate da upozoravate nastavnike, nadležne u školama i policiju. Ovo što se dogodilo u Beogradu je jezivo, ali vaš status na društvenim mrežama sa svećama i saosećanjem sa porodicama žrtava neće ništa promeniti, niti pomoći, ali možda hoće ako prijavite vršnjačko nasilje nadležnima u svojoj sredini, ako se ne plašite tate dečaka nasilnika jer je on neki faktor, ako se ne brinete šta će reći sredina, ako vas baš briga što je direktor škole njegov rođak i ako pet para ne date za to što će, ako se pročuje, to uzdrmati stolicu načelnika Školske uprave.
Ne bojte se, prijavite, to je vaše dete.