Blog

Makedonija i KOVID-19: Čudovište sa dugim vratom

Trend podizanja zidova između država i poljuljano poverenje u multilateralni poredak, ukazuje na to da će pandemija, umesto kao globalna kriza, i dalje biti rešavana kao nacionalna kriza u svakoj zemlji sveta. Uzimajući sve to u obzir, KOVID-19 je najveći test za to koliko i kako Makedonija može uspešno delovati kao nezavisna država u svetu koji se tako brzo menja.
Makedonija i KOVID-19: Čudovište sa dugim vratom

I pored toga što su u mnogim izveštajima o globalnim rizicima, zarazne bolesti figurisale kao jedna od najvećih pretnji svetskoj politici i ekonomiji, početkom 2020 godine retko koja zemlja u svetu bila je spremna za globalnu pandemiju novog, dosad nepoznatog respiratornog patogena, poput novog korona virusa. Čak su i početne reakcije na KOVID-19 iz mnogih krajeva sveta bile podcenjujuće.


Makedonija u vreme pandemije

Kada se pojavilo prvo veliko žarište u Vuhanu, Makedoniju, nije preuzela značajnije preventivne mere da bi se suzbila opasnost koja dolazi. Italija je već bila malo bliža našim domovima; tek su prvi strani povratnici iz inostranstva pozitivni na KOVID-19 uključili alarm. Kada su potvrđeni slučajevi lokalne transmisije, država je započela sa većim testiranjem i uvođenjem strožijih zaštitnih mera na teritoriji cele zemlje, čija se sprovođenje i poštovanje razlikovalo u različitim mestima i različitim društvenim grupama.

Nakon što je početkom maja stavljeno širenje zaraze stavljeno pod kontrolu, broj slučajeva je u junu počeo ponovo da raste. U momentu pisanja ovog teksta, na Worldmeters-u, Makedonija je na 53. mestu u svetu po broju slučajeva na milion stanovnika, a na 34. mestu u svetu po broju preminulih na milion stanovnika.

Kriva novih dnevnih slučajeva u zemlji koja je izgledala kao da opada, uadnjih par dana je podivljala – i kao rezultat toga izgleda poput ,,Čudovišta iz Loh Nesa" - ima grbu koja se spušta prema dole i veliki vrat koji se izdiže ka nebu. Razlika je u tome što je čudovište Loh Nes mitološko stvorenje, nastalo kroz narodne priče u škotskim brdskim regionima. Naše čudovište sa grafikona je stvarno, agresivno i smrtonosno.

                                       
Kriva novih slučajeva prilagođena je proseku prema sedmicama - izvor: https://www.endcoronavirus.org/countries. Crvena boja označava da je Makedonija jedna od država koja ,,mora više da se potrudi." Druge dve kategorije su "zemlje koje su pobedile KOVID-19" (na primer, Novi Zeland) i ,,zemlje koje su ga skoro pobedile" (Italija).

Međutim, trenutno nije jasno da li postoji kapacitet za snažno i beskompromisno suočavanje sa infekcijom u Makedoniji. U Makedoniji, maksima vodećeg američkog epidemiologa Dr. Faučija da ,,virus određuje vremenski okvir" (a ne institucije) ne važi. Ukidanje vanrednog stanja poklopilo se sa eskalacijom niza novih slučajeva. Krizni štab i Komisija za zarazne bolesti počeli su da se razilaze. Nakon tri meseca brčkanja u plićaku, u četvrtom sistemu glavački uranja u cunami koji nadolazi. 

Ipak, Država i njena (ne) spremnost samo su deo priče o rešavanju pandemije. Drugi deo je reakcija društva - ponašanje građana na svim nivoima - prvenstveno njihova lična svest i mere samozaštite, ponašanje u porodici, u svakodnevnim društveno-ekonomskim interakcijama i na radnom mestu.

Nositi respiratorne maske, održavati fizičku distancu, ići u samoizolaciju kada se pojave i najmanji simptomi i smanjiti ili obustaviti proizvodnju ili druge ekonomske aktivnosti, čak i nakon nekoliko meseci globalne pandemije, ne smatra se opšteprihvaćenom praksom. Naravno da se to ne dešava samo u Makedoniji- ali to što i na drugim mestima postoje ovakvi problemi nikome ne može da posluži kao uteha.

Razlozi sporog učenja su različiti: nedostatak edukacije, nedostatak volje i uverenja (mnogi naši sugrađani ne veruju da KOVID-19 postoji), upuštanje u pogrešno izračunat rizik, a u nekim je slučajevima reč o nedostatku uslova i izbora (na primer, radnici i radnice koji su prisiljeni da idu na posao uprkos vidljivim rizicima, kako ne bi izgubili svoje radno mesto). Međutim, način na koji se virus širi, znači da oni koji ne održavaju distancu - i na nivou elite i na nivou običnih građana, čak i ako ih je malo (a nije), imaju nesrazmerno snažan efekat na širenje zaraze.


Strukturni problemi

U međuvremenu, svet i dalje nastavlja da plovi u nepoznatom pravcu, što zauzvrat predstavlja novu vrstu nesigurnosti i straha čak i u društvima poput makedonskog, koja su navikla da žive sa neizvesnošću i svakakvim potresima.

Sa idealističkog stanovišta, neprijatelji koji prete celom čovečanstvu bi trebalo da dovedu do veće empatije, solidarnosti i saradnje. Ali stvarnost je drugačija. KOVID-19 umesto kao ujedinitelj,do sada deluje kao katalizator postojećih političkih i ekonomskih antagonizama na svim nivoima - od povećanih tenzija između svetskih supersila do nepoverenja između rodbine i suseda.

Suočavanje sa višeslojnom krizom uzrokovanom od virusa takođe otkriva slabosti društva i institucija - uključujući i borbu između želje za sigurnošću i želje za ljudskom slobodom širom sveta; između svetosti ljudskog života i nepovredivosti društveno-ekonomske aktivnosti; i između neverovatnog naučnog i tehnološkog napretka sa jedne strane, i anti-naučnog stava ljudi i elite i mase širom sveta, sa druge strane. 

U Makedoniji je virus posebno učinio vidljivim suprostavljenost između potrebe za holističkim pogledom na stvari i realnošću fragmentacije sistema; konfrontacija sistema koji se temelji na odnosima sa javnošću nasuprot nerazvijenog principa ljudskih odnosa, suprostavljenost ,,ugađanja" različitim društvenim grupama i potrebe za brigom o društvu u celini, i suprostavljenost između nade da pomoć može doći spolja i izolacionističkih tendencija koje proizvodi pandemija.

Pre svega, suočavanje sa KOVIDOM-19 je ogroman izazov, koji zahteva potpunu prioretizaciju borbe protiv virusa, holističko gledanje na stvari.,efikasnu međusektorsku komunikaciju i koordinaciju i mobilizaciju svih raspoloživih resursa u cilju suzbijanja zaraze. U svetu, nažalost, još uvek ne postoji model koji može u potpunosti da se suoči sa ovim izazovom, i pored toga što su se neke zemlje pokazale boljim od drugih.Ipak, sve javne administracije širom sveta pate od problema fragmentacije i iracionalnosti birokratije.

Ali ono što je vrlo specifično za Makedoniju je raspodela rukovodećih pozicija i funkcija nemeritokratskim, već partijskim i etničkim ključem,što zauzvrat doprinosi stvarnosti u kojoj različite institucije ili funkcioneri vuku na različite strane i uvučeni su i instrumentalizovani u ostvarivanje posebnih interesa, čak i u vreme krize.

Makedonski kontekst u kojem se odvija KOVID-19 je pogotovo plodno tlo za eskalaciju svih ovi hroničnih problema. KOVID-19 je zatekao Makedoniju sa tehnički koncentrisanom Vladom, sa ograničenim mandatom, u kojoj ko-egzistiraju politički neprijatelji kako bi organizovali prevremene parlamentarne izbore pete po redu u poslednjih 14 godina. Kako se datum izbora približava, očekuje se da se unutrašnje tenzije u sistemu intenziviraju - i to ne samo na liniji jedne političke stranke protiv druge, već i na liniji komisija protiv komisije, rukovodioci nasuprot terenaca i institucije nasuprot njenih zaposlenih.

Drugo, politička broba za javno mišljenje digitalnog doba vodi se 24 sata dnevno, u svakom kutku našeg života. Medijski prostor koji je kontaminiran senzacionalizmom dodatno doprinosi eskalaciji te borbe. Ali, ukoliko zanemarimo kolateralnu štetu koja je nastala u domenu javnog diskursa, kao direktan rezultat ove političko-medijske konstelacije u vreme KOVIDA-19 (dezinformacije, lažne vesti ili propaganda), osnovni problem je to što je nesrazmerno veliki deo legitimiteta institucija zasnovan na ishodu ove borbe u domenu odnosa sa javnošću, a puno manje na materijalnom, svakodnevnom odnosu (institucija) prema čoveku.

Konkretno, to znači da čak i u doba pandemije domen borbe za javno mnjenje dobija nesrazmerno mnogo više pažnje, resursa i energije nego što to zaslužuje na račun fronta u laboratorijama i bolnicama ili fronta u privredi. Za donosioce odluka, javno mišljenje je prioritet. Subjektivna tumačenja i ubeđenja su kriterijum prema kojem se vrednuje (ne) uspeh na svim ostalim poljima. Drugim rečima, dok se sama velika rasprava oko KOVIDA-19 vrti oko broja lzlečenih, zaraženih, ozdravljenih i preminulih, ti će brojevi samo delumno (uticati) na formiranje politika; brojevi koji u osnovi oblikuju politiku i političke pozicije su klikovi, lajkovi i procenti od anketa.

Treće, i s tim u vezi, problem sa razmerom  KOVIDA-19 zahteva brzo manevrisanje i donošenje beskompromisnih, često nepopularnih odluka, pogotovo kada je reč o uređivanju nekih osnovnih ljudskih prava (pravo slobodnog kretanja). Zapravo, u mnogim delovima sveta organizovani su i protesti protiv mera za ograničavanje kretanja. U Makedoniji je u početku, relativno rana i odlučna regulacija kretanja bila faktor koji je doprineo početnom uspehu u borbi sa KOVIDOM -19.

Međutim, čini se da je protivteža bila previše jaka da održi tu vrstu rigoroznih, manje proizvoljnih, ali (sa današnje tačke stajališta) efikasnih mera. Dugi i sveobuhvatni policijski sati izazvali su ogorčenje kod nekih ljudi sa liberalnim stavovima, poput hazarderskih karaktera ili jednostavno kod ljudi koji nisu hteli da sede kući; zatvaranje ugostiteljskih i drugih biznisa bio je veliki udarac za preduzetničku klasu, ali i za njihove zaposlene; dok je u jednom od najreligioznijih društava na svetu bilo nemoguće odvratiti verske zajednice i vernike od upuštanja u rizično ponašanje tokom praznika.

Upravo je u tim delovima stanovništva - a pogotovo među vernicima - započeo novi, veći talas zaraze. Ali osim toga što je rizično ponašanje dovelo do širenje virusa, kao reakcija istog, rodila se i nova atmosfera podeljenosti, međusobnog optuživanja i spirale mržnje na raznim osnovama (uključujući i na osnovu etno-religijske identifikacije). Sve to dodaje još jedan sloj rizika povezanih sa KOVIDOM-19 i potencijalnim restartovanjem etničkih i političkih tenzija, koje može dodatno da parališu sistem, i da time kratkoročno otežaju izlazak iz krizne situacije, a da na srednjoročnom i dugoročnom planu ugroze funkcionisanje društva čak i u postpandemijskom periodu.

Četvrto, KOVID-19 je paradoksalno najveća globalna kriza našeg vremena, a pritom to je prva velika kriza u kojoj će Makedonija morati da spašava samu sebe, bez prevelikih očekivanja od međunarodne zajednice. Dosadašnje krize u zemlji bile su rešavane sa naglašenim učesšćem spoljnih aktera; što je zauzvrat bilo prihvaćeno kao deo strategije glavnih političkih činioca. U kontekstu KOVIDA-19 biće prisutni spoljni akteri, deo njih će uticati na različite načine na razvoj događaja, ali iz razloga što su i sami suočeni sa izazovima da prevaziđu i da se oporave od krize, oni će imati daleko manji udeo u tok događaja u poređenju sa proteklim iskustvom gde je njihova uloga bila odlučujuća.

Generalno gledano, trend podizanja zidova između država i uzdrmanog poverenja u multilateralni poredak, ukazuje na to da će se pandemija, umesto kao globalna kriza, i dalje rešavati kao nacionalna kriza u svakoj zemlji sveta ponaosob. Uzimajući sve to u obzir, KOVID-19 je najveći test za to koliko i kako Makedonija može uspešno da deluje kao samostalna država u svetu koji se menja tako brzim tempom.


Dužnost gledati napred

Gore navedena refleksija o situaciji ne dopušta da se previše optimistično gleda na ono što sledi. Ovaj tekst, rođenje ,,čudovišta sa dugim vratom" koje će nas verovatno proganjati barem još nekoliko meseci, locira ga prvenstveno u strukturnim faktorima koji u velikoj meri predodređuju ishod koji vidimo danas: verovatno nije ni moglo biti drugačije. Ali ta predodređenost za prilično nepovoljan ishod na društvenom nivou, ne znači da smo nemoćni na nivou pojedinaca i da treba da se predamo situaciji - već naprotiv. Pred nama je duga i teška borba na dva fronta.

Prvo,danas je možda još važnije ponoviti da moramo preživeti. Kada je već ,,velika slika" zastrašujuća, individualna odgovornost je ono što svi duguju sebi i svojim najmilijima. Ali još važniji je drugi front - a to je front proaktivnog razmišljanja, delovanja i (pre) mobilisanja. Čudovište, ma koliko god bilo izvor straha i patnje, ujedno je i jedno veliko ogledalo u kojem se jasno vide sve slabosti i nedostaci sveta koji je proizveo ovu krizu i koji za razliku od većine nas neće preživeti. Dok se stari polako izvlači iz naših sećanja, pred nama se otvara prostor da stvorimo novi, bolji svet – bez obzira na to što u kakvom svetu ćemo živeti za par meseci ili godina, od sada nemamo nikakve garancije. Virus nam je pokazao da naše ograničeno mišljenje i mašta više nam ne omogućavaju da predvidimo šta će se dešavati ni kratkoročno ni dugoročno.  

Ipak, ova otvorenost ka budućnosti, u kombinaciji sa činjenicom da je ulog sada za svakog od nas mnogo veći, upućuje na to da kriza sa KOVIDOM-19 takođe ima i emancipatorski potencijal.

Država je dužna, paralelno sa borbom protiv virusa, da prepozna i iskoristi taj potencijal. Konkretno, razumevanje složenosti sa kojima se moramo još suočiti mora biti deo rada države i javnog diskursa. Pored kriznog štaba, Makedoniji je potrebno i nezavisno savetodavno telo koje će pokušati da razume nepoznatu budućnost i koje će imati za cilj uspostavljanje osnovnih ideoloških parametara za to kako će država – ruinirana i od KOVIDA-19, ali i od amortizovanog stresa svih prethodnih kriza i sa poljuljanom strukturom - morati da se gradi i prilagođava. To telo će morati da deluje čak i protiv političkog mejnstrima, i da povrati poverenje u znanje, nauku i nepovredivost ljudskog duha. Koliko će rad takvog tela uticati na politike ostaje da se vidi. Do tada, budimo živi i zdravi.

 

 *Autor bloga je Anastas Vangeli, doktor društvenih nauka. On je predavač na Šangajskom kampusu Visoke Škole Komercijalnih nauka iz Anžea (ESSCA School of Management), u Francuskoj i istraživač na Institutu za EU i Aziju pri ESSCA-u. On je takođe viši spoljni saradnik na projektu ,,Kina i Mediteran" pri  Torinskom insitutu za svetsku politiku (T.wai), u Italiji. 





 **Ovaj blog je objavljen u okviru inicijative   „Priče iz regiona, koju sprovode Res Publica i   Institut za komunikacijske studije (Makedonija),   u saradnji sa Institutom za demokratiju i   medijaciju (Albanija), Analiziraj.ba (BiH), Radio   KIM (Kosovo), Sbunker (Kosovo), građanskom   inicijativom „Ne davimo Beograd“ (Srbija)   i PCNEN (Crna Gora).



// Broj komentara: