Rad medija na Kosovu je regulisan brojnim pravnim aktima. Sloboda izražavanja i sloboda medija su garantovane Ustavom, a zakoni uređuju mnoge aspekte delovanja u oblasti informisanja: rad javnog servisa, zaštitu privatnosti, govor mržnje, klevetu i uvredu, poštovanje autorskih prava. Mediji na Kosovu koji izveštavaju na srpskom jeziku su u najvećem broj slučajeva registrovani kod Nezavisne komisije za medije (NKM) shodno Zakonu br. 04/L-44.
Mala bara, mnogo krokodilčića
Prema rezultatima istraživanja „Otvorenost srpskih medija na Kosovu“ koje su u aprilu ove godine, u okviru Open inicijative Kosovske fondacije za otvoreno društvo (KFOS) objavili portal “Crno-beli” svet i Medija centar iz Čaglavice, na Kosovu je aktivno ukupno 48 medija koji izveštavaju na srpskom jeziku: osam televizijskih i 21 radio stanica, 13 internet portala i šest video produkcija.
Ovaj broj medija je prevashodno posledica velikog broja dozvola koje je Privremeni komesar za medije (prethodnik današnje NKM) izdao neposredno nakon rata, a koje su služile kao zamena za nepostojeću slobodu i RTV frekvencije koje bi „pokrivale“ čitavo Kosovo. Većina dozvola je tada dodeljena enklavskim radio stanicama sa predajnicima male snage što je, uprkos prividnoj prisutnosti, zapravo značilo fragmentaciju njihovog dometa i uticaja. Neki mediji su ovu situaciju kasnije prevazišli putem svojih internet stranica, umrežavanjem i produkcionom saradnjom sa beogradskim medijima koji imaju nacionalne frekvencije.
Prema izvorima finansiranja, srpski mediji na Kosovu se mogu podeliti na one koji se nezavisno (uglavnom projektno) finansiraju, te one koji se finansiraju iz budžeta lokalnih i centralnih institucija sa Kosova, ali i iz Srbije. Neki lokalni mediji su registrovani i kao nevladine organizacije, pa mogu da konkurišu za fondove namenjene razvoju civilnog društva.
Najviše medijskih izveštaja i vesti na dnevnom nivou stiže iz centralnog i sa severa Kosova, a znatno manje iz Metohije, sa Gore i iz opštine Zubin Potok na krajnjem severozapadu.
Otvorenosti srpskih medija na Kosovu najviše doprinose: promocije lokalnih tema i primeri saradnje pripadnika različitih zajednica, zvaničnika, analitičara i članova civilnog društva, a najviše odmažu nizak nivo međusobne saradnje van ustaljenih praksi i mreža, nedostupnost i nepostojanje relevantnih podataka, nedovoljno razvijena javna komunikacija institucija, nepostojanje dokumenata, a delimično i komunikacije na srpskom jeziku, ugrožavanje bezbednosti novinara, cenzura i autocenzura.
Izazovi „a la carte“
Mediji kosovskih Srba su pretežno locirani u poluurbanim i ruralnim sredinama. Južno od reke Ibar oni se nalaze isključivo u ruralnim oblastima. Situacija je nešto povoljnija na severu Kosova, gde se jedan broj medijskih kuća nalazi u Severnoj Mitrovici, Zvečanu i Leposaviću, kao više ili manje gradskim sredinama.
Poslednjih godina je primetna polarizacija medija kosovskih Srba prema modelu finansiranja. Nezavisni mediji su u sve težem položaju, a vezanost za donatore usled nepostojanja stabilnog i dugoročnog izvora finansiranja im otežava rad. Takvi mediji imaju sve veću potrebu za razdvajanjem novinarskih i administrativno-finansijskih poslova unutar redakcije. Većina lokalnih medijskih kuća ima malo zaposlenih, a samo nekoliko njih upošljava osoblje koje može da napiše kvalitetne i uspešne predloge projekata.
Jednom broju medija, pretežno nezavisnima, za komentar su vrlo često nedostupni predstavnici lokalnih i centralnih institucija. Novinari imaju problema i sa selektivnom dostupnošću svakodnevnih informacija u vezi sa lokalnim institucijama, dok je saradnja sa centralnim nivoom opterećena problemima sa zvaničnim dokumentima na srpskom jeziku koji često uopšte ne postoje ili su bez adekvatnog prevoda. Iako je srpski jezik formalno u zvaničnoj upotrebi na Kosovu i ravnopravan sa albanskim, povremeno nema prevoda na konferencijama za medije koje organizuju institucije. Novinari ostaju uskraćeni za njega i na sednicama Skupštine Kosova - svaki put kada zasedanju ne prisustvuju srpski poslanici.
Politika je dominanta tema u medijima kosovskih Srba, pa se vrlo često i ostale obrađivane teme, svesno ili nesvesno, „prelamaju“ kroz prizmu politike i aktuelne političke situacije, što potiskuje probleme „običnih građana“ i svakodnevni život u drugi plan.
Broj zaposlenih u kosovskim medijima na srpskom jeziku retko prelazi deset, a najviše ih je u lokalnim RTV stanicama. Od sukoba na Kosovu stalno postoji jači ili slabiji trend iseljavanja Srba što za posledicu ima i nedostatak (ne samo visokoobrazovanih) kadrova. Kao loša praksa se jasno uočava i „preuzimanje“ osoblja iz manjih redakcija od strane platežno sposobnijih, najčešće budžetski finansiranih medija.
Tipični oglašivači u lokalnim medijima na Kosovu su: velike prodavnice, hoteli, restorani, kompanije koje se bave prodajom goriva, građevinske firme i privatne banke. Usled specifičnosti uslova i sredina u kojima žive kosovski Srbi, njihovi mediji samo povremeno ostvaruju minimalne i neznatne prihode od oglašavanja i sponzorstava budući da cela zajednica opstaje, pre svega, zahvaljujući poslovima u sektorima školstva i zdravstva koje finansira Republika Srbija. Privrede, van trgovine i usluga, u srpskim sredinama gotovo da nema, a kosovski Albanci nisu zainteresovani i odbijaju ponude za reklamiranje na programima medija na srpskom jeziku.
Razuđenost srpskih sredina i život u izolovanim enklavama čini gotovo potpuno besmislenim valjano istraživanje potencijalnog medijskog tržišta koje bi doprinelo boljem prepoznavanju trendova i obrazaca ponašanja publike i omogućilo medijima da unaprede svoju ponudu.
Prema indeksu „Reportera bez granica“ kojim se meri opasnost bavljenja novinarskom profesijom, Kosovo se na listi od 210 zemalja i teritorija u 2021. godini nalazi na 78. mestu. U izveštaju Evropske komisije o napretku Kosova za 2020. se ukazuje da „institucije vladavine prava moraju da nastave sa naporima u smislu praćenja pretnji i napada na novinare“ i dodaje „da i dalje postoje zabrinutosti u vezi sa javnim kampanjama blaćenja i pretnji novinarima. Postoje posebne zabrinutosti u vezi sa slobodom izražavanja na severu Kosova, uključujući autocenzuru“. Prema Freedom House indeksu za 2021. godinu sloboda izražavanja na Kosovu je ocenjena sa 2 od 4, uz primedbu da „politički uticaj na medijski sektor ostaje na zabrinjavajućem nivou, dok je određen broj novinara napadnut tokom 2020. Sve veće tenzije oko političkih događaja na Kosovu tokom godine takođe su rezultirale povećanjem broja novinara kojima su pretili ili su ih uznemiravali na društvenim mrežama“.
Originalni sadržaji balansiraju sliku
Imajući u vidu sveukupne prilike na Kosovu, vesti koje lokalno proizvode srpski mediji su često regionalnog značaja i to je predstavlja posebnu odgovornost medija iz izolovanih sredina jer se događaji u njima, na žalost najčešće negativno, reflektuju mnogo dalje i utiču ne samo na odnose Prištine i Beograda, već i na situaciju u regionu. Jedan od karakterističnih primera primera je Radio Goraždevac koji u sredini u kojoj ima nekoliko stotina potencijalnih slušalaca proizvodi regionalno relevantne vesti. Nedaleko od Peći, ovo selo u Metohiji je jedna od svega nekoliko preostalih srpskih enklava (Velika Hoča, Osojane, Brestovik, Crkolez…) koje su, u manjoj ili većoj meri, izolovane od okolnog albanskog stanovništva i ne pripadaju kosovskim opštinama sa srpskom većinom.
Glavni zadatak u kontekstu lokalne prirode srpskih medija je da budu pretežno informativne kuće, ali ne isključivo lokalnog sadržaja. On nije ograničen samo na događaje u opštini koja je sedište medija, već su u njega najčešće uključene i najznačajnije vesti o događajima širom Kosova, centralne Srbije i regiona.
S obzirom da neki novinari imaju i po dve decenije radnog iskustva u lokalnim medijima, njihova novinarska znanja i veštine su odgovarajući, što je rezultat i mnogobrojnih obuka koje su prošli. Znanja su im uglavnom zadovoljavajuća i u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT).
U centralnoj informativnoj emisiji, koja se obično emituje u ranim večernjim satima, procenat sopstvenog materijala varira od jednog do drugog medija. Dok lokalne RTV stanice proizvode od dve trećine do tri četvrtine tog programa, internet portali imaju manji udeo originalne produkcije u svom sadržaju. Lokalnim vestima najčešće pripada udarni i najveći deo emisije, nakon čega slede socijalne, ređe ekonomske, a zatim teme iz kulture i sporta. Pored lokalnih vesti, u informativne programe lokalnih medija stalno su uključene i nacionalne i vesti iz sveta.
Autorska prava se pretežno poštuju, a internet portali najčešće navode izvor preuzete vesti, ređe izvor fotografije i broj pregleda stranica portala.
Nestabilna politička situacija na Kosovu i nerešeni odnosi Beograda i Prištine čine da je izveštavanje kosovskih medija na srpskom značajno fokusirano i na visoku politiku kojom dominiraju suprotstavljeni narativi, što za posledicu ima preuzimanje pretežno negativnih vesti od beogradskih redakcija i agencija, dok se mišljenja i stavovi visokih zvaničnika sa druge strane pretežno saznaju posredno, iz kosovskih medija na albanskom jeziku. Kada su u pitanju originalni sadržaji, slika „drugih“ i „drugačijih“ je znatno balansiranija, uglavnom bez negativnih stereotipa, predrasuda i diskriminacije Albanaca.
Zakonom je regulisano i postojanje Radio Televizije Kosova (RTK) kao javnog servisa. Prema mišljenju medijskih profesionalaca iz redova kosovskih Srba (i ne samo njih), regulativa vezana za javni servis dugi niz godina čeka na promene.
RTK2 je kanal na srpskom jeziku nastao 2012. godine, na osnovu člana 59 Ustava Kosova. U njemu se navodi da će „Kosovo preduzeti sve mere koje su potrebne da bi se osigurao međunarodni plan frekvencija, koji omogućava kosovskim Srbima pristup licenciranom nezavisnom televizijskom kanalu na Srpskom jeziku, na celoj teritoriji“. Kosovski Srbi još uvek čekaju da se ispune ove odredbe, te da „licencirani nezavisni televizijski kanal na celoj teritoriji Kosova“ dobije bord i upravni odbor sa srpskom većinom, svekosovsku terestrijalnu („zemaljsku“) frekvenciju, sedište u Gračanici i obavezni otkup 40% programa od lokalnih TV produkcija. Na taj način bi se moglo značajno uticati na popravljanje celokupne situacije u profesionalnom i finansijskom smislu u kosovskim medijima na srpskom jeziku. Ukoliko se želi istinski napredak, neophodna je podrška i supervizija međunarodne zajednice. Izazovno je i pronalaženje rešenja za stabilno i održivo finansiranje celog javnog (medijskog) servisa koje trenutno u potpunosti zavisi od kosovskog budžeta.
Jedini štampani medij na srpskom jeziku je nedeljnik „Jedinstvo“ u kome se najčešće objavljuju tekstovi iz okvira osnovnih novinarskih žanrova: reportaže i izveštaji. Oni predstavljaju važne dokumentarne faktografije srpskih sredina na Kosovu. Na žalost, jasno je uočljiv nedostatak periodičnih publikacija (nedeljnika) sa nezavisnim analizama, istraživačkim tekstovima i otvaranjem novih tema.
Dobar deo kosovskih medija na srpskom jeziku sarađuje kroz tri mreže: Kosma mrežu, Nezavisnu TV mrežu, i Mrežu Most.
Međutim, beogradski elektronski mediji, odnosno TV stanice sa nacionalnom frekvencijom, su još uvek najznačajniji izvor informisanja kosovskih Srba. Tome značajno doprinosi dopisnička mreža koju ove kuće (RTS, RTV, TV Prva…) svakodnevno imaju na terenu.
Poverenje i komunikacija sa publikom
Oko dve trećine kosovskih Srba (64.5%) se uglavnom ili u potpunosti informiše putem medija koji izveštavaju na srpskom jeziku na Kosovu i ima poverenje u njih, navodi se u već pominjanom izveštaju „Otvorenost srpskih medija na Kosovu“. Više od polovine njih (54,4%) putem ovih medija aktivno prati temu dijaloga Beograda i Prištine, a 40,2% temu odnosa Srba i Albanaca. Čak 60% ispitanika smatra da je izveštavanje medija na srpskom jeziku sa Kosova o pandemiji kovida-19 bilo adekvatno, jasno i razumljivo. Internet portali koji dugo traju uživaju veliko poverenje pratilaca. Pravovremeno objavljivanje proverenih i relevantnih informacija doprinelo je u velikoj meri formiranju svakodnevne navike kod jednog dela publike, čiji dan počinje i završava se uvidom u sadržaje ovih sajtova, najčešće na mobilnom telefonu, ređe na lap ili desk topu. U izolovanim srpskim sredinama na Kosovu jedan broj lokalnih medija ima uloge malih javnih servisa, naspram onih koji su fokusirani na čistu zabavu i predstavljaju ekonomsku kategoriju.
Jedini mehanizam koji kosovski mediji na srpskom koriste za interakciju sa publikom su društvene mreže. Većina lokalnih medija koristi Fejsbuk i JuTjub, ređe Tviter i Instagram. Podatke o publici pribavljaju putem društvenih mreža i to najčešće samo po pitanju broja pratilaca, broja prikaza video materijala, prikaza stranice, kao i „sviđanja“ (lajkovanja) i „deljenja“ (šerovanja). Jedan broj medija koristi Gugl analitiku za praćenje posećenosti internet portala, dok su napredniji softverski alati posvećeni analizi sadržaja izuzetno retko zastupljeni.
Istinska nezavisnost kao pretpostavka budućnosti
Srpski mediji na Kosovu su dinamična i pluralistička grupacija koja čini jedan od najzdravijih delova društva i sposobni su da odgovore na izolovanost. Dijalog među kolegama je moguć i često daje rezultate. Zajednica koja se konstituisala tokom dve decenije, nema problema u kontaktima sa medijskom zajednicom kosovskih Albanaca jer ne postoji odlučujući uticaj politike, pa nema ni dominacije. Sa srpske strane su se razvili mediji koji rade kao nezavisni entiteti, izuzimajući RTK2 koji bi morao da se transformiše. Kosovski mediji na srpskom jeziku rade unutar etičkog kodeksa u odnosu prema većinskoj zajednici, pa uglavnom nema značajnijih problema u međusobnoj komunikaciji i odnosima.
* Tekst je prvi put kao Op-Ed objavljen na portalu NVO Aktiv, a dostupan je i na engleskom jeziku.