Na ovo pitanje vam niko neće dati jasan odgovor, ali ono što se prvo pomisli je da naše komšije Albanci nisu baš raspoložene da podstiču srpsku proizvodnju i širenje njihovog poslovanja na Kosovu.
Možda grešim? Ispravite me. I zaista bih volela da čujem drugačiji odgovor i pozitivno iskustvo.
Na ovakvo mišljenje me navodi to što dvadeset godina od ratnih zbivanja na rafovima velikih prodavnica na Kosovu nema robe koju proizvode Srbi koji tu žive. Sa druge strane, u marketima čiji su vlasnici Srbi mogu se kupiti i kupuju se lokalni kosovski proizvodi.
Naravno, svesna sam i činjenice da Albanci dolaze u Gračanicu na pijacu da kupe neprskano povrće od Srba, da vole da pojedu svinjetinu u kafani „Kod Arse“ i „Stefana“, da popiju rakiju u lokalnoj kafani... ali je malo onih koji bi tu istu rakiju uvrstili u ponudu svog restorana ili kafića u Prištini ili Prizrenu, sa sve etiketom i poreklom robe. Poznajem mnoge koji su pokušali, verujte.
Pre nekoliko dana sam kao proizvođač iz srpske sredine prisustvovala promociji u Prištini. NVO „Aktiv“ iz Kosovske Mitrovice sprovodi projekat “Single market Kosovo” u okviru kojeg promoviše tridesetak domaćih, kvalitetnih i što je najbitnije, po kosovskom zakonu registrovanih rakija, vina, piva, medova i džemova. Deklaracije na proizvodima su ispisane na oba zvanična jezika, u nekim slučajevima i na engleskom.
Svesni problema u kojem se nalaze mali biznisi iz srpskih sredina, predstavnici „Aktiva“ zajedno sa svojim donatorom iz Slovačke kancelarije u Prištini došli su na ideju da pokušaju da približe ove proizvođače sa potrošačima iz većinski albanskih. Ova promocija bi, kako očekuju, trebalo da unapredi privatni sektor srpske zajednice na kosovskom tržištu i eventualno proširi mogućnosti za njihovo dalje poslovanje.
Obišli smo nekoliko restorana i kafića u najprometnijem delu glavnog grada. Objekti prepuni, pa se stiče utisak da im dobro ide. Pomislim – ovo je naša klijentela. Vlasnici lokala i njihovi menadžeri su nas lepo dočekali, ponudili kafom, saslušali, klimali glavom i sa radošću prihvatili težak paket, pun primamljivih proizvoda. Verujem da će uživati u degustaciji.
Da li će ova poseta biti uspešna zavisi upravo od vlasnika tih lokala i njihovih menadžera, ali pre svega od njihove volje.
Nisu obavezni da se jave, ali bi bilo značajno da ostvare komunikaciju sa svojim sugrađanima i naprave poslovnu saradnju. Važan je taj korak, ne samo zbog obostranog materijalnog dobitka, već i zbog psihološkog.
Proizvođači iz srpskih sredina su ga napravili, prvi. To sada pokušavaju i predstavnici nevladine organizacije „Aktiv“ koji su planirali održavanje sajma srpskih proizvoda u Prištini, ali ih je pojava koronavirusa i epidemiološka kriza u tome sprečila. Ipak, našli su načina da domaće srpske proizvode donesu u prištinske kafiće i restorane.
Veru u ostvarivanje trgovinske saradnje između Srba i Albanaca na Kosovu nemaju samo nosioci projekta „Single market Kosovo“, optimista je i Safet Grdžaliju, nekadašnji predsednik Privredne komore Kosova koji često ponavlja: „Trgovina je kao voda, uvek nađe put“.
Da li će roba srpskih proizvođača iz Gračanice, Novog Brda, Zubinog Potoka, Štrpca naći put do kosovskog tržišta, ostaje da se vidi.
Ovaj tekst ne odražava stavove NVO „Aktiv“ niti Slovačke kancelarije u Prištini (SlovakAid) koja ga podržava.