Svaka država ima onoliko izbornika u Izbornom kolegijumu koliko ima predstavnika i senatora u Kongresu Sjedinjenih Država, a Distrikt Kolumbija ima tri izbornika. Kada birači izađu na birališta na predsedničkim izborima, oni zapravo glasaju za izbornike koji su se obavezali da će glasati za određenu listu u Izbornom kolegijumu.
Broj izbornika
Ukupan broj izbornika je 538, a njihova zastupljenost u Izbornom kolegijumu jednaka je zastupljenosti u Kongresu. Svaka država ima zagarantovana najmanje tri izborna glasa, dva za Senat i jedan za Predstavnički dom, pa se ova institucija može smatrati proporcionalnom i saveznom. Nakon svakog desetogodišnjeg popisa, shodno podacima sa terena, prilagođava se broj zastupnika svake države u Kongresu, pa države gube i dobijaju predstavnike. Između popisa stanovništva, ne vodi se statistika o promenama u populaciji, a dešava se da se populacione procene koriste i duže od decenije. Tako je statistika iz 1990. korišćena za sve izbore do 2004. godine.
Zbog konstantnih migracija stanovništva u SAD sastav Izbornog kolegijuma uvek minimalno pogrešno odslikava stanje na terenu, pa neke države imaju više, a neke manje izbornika. Kalifornija je 1988. godine trebala da ima 54 glasa u Izbornom kolegijumu, ali je dobila samo 47. Očigledno je da se, shodno protoku vremena u desetogodišnjem periodu, broju stanovnika jedne države osetnije menja kako se decenija bliži kraju.
Način izbora i metode rada izbornika
Članovi Izbornog kolegijuma se najčešće biraju na državnim konvencijama političkih partija. Drugi način podrazumeva da stranački državni centralni komiteti nominuju izbornike i to se dešava tokom godine predsedničkih izbora. Međutim, država Pensilvanija ovlašćuje predsedničkog kandidata svake stranke da bira izbornike u njeno ime.
Izbornici ne mogu biti članovi Kongresa ili savezni zvaničnici. Očevi nacije su predvideli da to budu ugledni građani. Ali, već 1826. godine izbornici su prepoznati kao partijski aktivisti lojalni strankama i veliki donatori, iako to sigurno nije bila izvorna namera. Izbornici su trenutno kombinacija državnog i lokalno izabranog lidera, često su to poznate ličnosti, ponekad i “obični” građani.
PROČITAJTE JOŠ: Oktobarska iznenađenja u SAD
Od sredine 19. veka države su, gotovo uvek, primenjivale metod “pobednik dobija sve”, odnosno, kandidat sa najviše glasova dobije sve glasove državnog Izbornog kolegijuma. Istorijski, okružna podela izbornih kolegijuma bila je uobičajena do 1836. godine, ali se zadržala u još samo dve države: Mejnu i Nebraski. Država Mejn je tu praksu ponovo ustanovila 1969, pa se izbornički glasovi iz ove države dele na osnovu broja osvojenih glasova u okruzima i saveznoj državi. Nebraska je prihvatila isti sistem 1992. godine.
Važni post-izborni datumi
Dva datuma su posebno važna u radu Izbornih kolegijuma. Prvi je Safe Harbour Day (Dan sigurne luke), a ove godine je to 8. decembar i tada se moraju izabrati državni izbornici. Tog dana državni sekretar (ili odgovarajuća kancelarija u državi) bira koji će kandidati doći u sedište državne uprave i glasati za listu predsedničkih kandidata. Drugi važan datum je, otprilike, nedelju dana kasnije, što je ove godine 14. decembar, kada izbornici dele svoje glasove.
Izbornici glasaju papirnim listićima, dajući jedan glas za predsednika i jedan za potpredsednika. Potom prebroje rezultate i potpišu šest potvrda o glasanju, od kojih svaka sadrži dve liste, jednu sa glasovima za predsednika, a drugu za potpredsednika. Svaka potvrda sadrži imena kandidata, kao i broj osvojenih glasova.
PROČITAJTE JOŠ: Kolebljive države i izborne projekcije
Oni zatim potvrdama o glasanju pridružuju još šest potvrda o utvrđivanju stanja koje izdaje guverner. Združuju ih, zatim potpisuju, pečatiraju i overavaju. Šest “paketa” se zatim preporučenom poštom šalje na različite adrese kako bi se obezbedila njihova sigurnost. Jedna pošiljka ide predsedniku američkog Senata, (potpredsedniku SAD), dve potvrde državnom sekretaru ili ekvivalentnom državnom službeniku, još dve potvrde se šalju Arhivu SAD i jedna sudiji Okružnog suda okruga u kojem su se izbornici sastali.
Glasove broji potpredsednik SAD (predsednik Senata), u ovom slučaju Majk Pens. To će učiniti 6. Januara 2021. na zajedničkoj sednici Kongresa. Kandidat koji dobije 270 ili više glasova se tek tada formalno proglašava pobednikom, na osnovu većine glasova Izbornog kolegijuma.
Neverni izbornici
Izbornici nisu neophodno obavezni da glasaju za dogovorenog kandidata, iako 33 savezne države pokušavaju da ih na to obavežu. U Novom Meksiku izbornik daje zakletvu pod pretnjom zakonske kazne koja implicira činjenje krivičnog dela četvrtog stepena ukoliko glasa za nekog drugog kandidata osim onog koji je dobio najveći broj glasova u državi.
Međutim, uvek ili često ima nevernih izbornika koji ne slede pravila. Kada izbornici prekrše svoje obećanje ili očekivanja javnosti, nazivaju se nevernima. Takvi izbornici, međutim, nikada nisu promenili ishod izbora, iako su se javljali u mnogim ciklusima. Ričard Nikson je bio jedini predsednik u istoriji SAD kojem su dodeljivani neverni glasovi u tri različita navrata, budući da se kandidovao za predsednika tri puta. Nijedan neverni izbornik nikada nije procesuiran, ali su neki menjani. Postoje zakoni u mnogim državama koji dozvoljavaju (ako izbornici glasaju na način koji nije u skladu sa njihovim radijim izjavama), da mogu biti zamenjeni. Vrhovni sud je 6. jula ove godine presudio da države mogu zahtevati zakletve i kažnjavati neverne izbornike.
U prethodnom izbornom ciklusu (2016.) bilo je, za američke pojmove, mnogo nevernih izbornika. Prebrojavanjem glasova Izbornog kolegijuma ustanovljeno je da je Tramp dobio 304 gasa, Klintonova 227, a da su sedam glasova dobili drugi. Dva izbornika ispred Republikanske stranke, oba iz Teksasa, su neverno glasala. Jedan je glasao za Rona Pola, a drugi za guvernera Ohaja Džona Kasika. Pet demokratskih izbornika, jedan je sa Havaja i četiri iz države Vašington su glasali za senatora Bernija Sandersa, Kolina Pauela i Fejt Spoted Igla. Dakle, “nevernici” nikada direktno ne podržavaju najvećeg protivkandidata.
PROČITAJTE JOŠ: Uloga potpredsednika u Sjedinjenim Državama
Uprkos nevernim izbornicima, glasovi građana i glasovi Izbornog kolegijuma se uglavnom podudaraju, pa se glasovi građana koriste za predviđanje ishoda glasanja Izbornog kolegijuma i to, uglavnom, vrlo uspešno, u 53 od 58 puta je glas naroda bio usklađen sa glasovima Izbornog kolegijuma. Ipak, funkciju predsednika su obavljala petorica Amerikanaca koji nisu pobedili na narodnom glasanju. To su: Džon Kvinsi Adams 1824, Raderford B. Hejs 1876, Bedžamin Harison 1888, Džorž W. Buš 2000. i Donald Trump 2016. godine.
Reforme Izbornog kolegijuma
Tokom vremena su se pojavljivali mnogi planovi na saveznom i državnom nivou da se Izborni kolegijum reformiše.
Demokratske ili plave države zalažu se za direktno narodno glasanje, ali njega nije moguće sprovesti dok se sa tim ne složi 270 glasova koliko je potrebno za izbor predsednika. Od jula ove godine, taj princip je zakonski usvojen u 16 država, koje zajedno imaju nešto više od 190 izborničkih glasova, uključujući male, srednje i velike države. Međutim, teško je verovati da će se republikanske ili crvene države ikada pridružiti ovom modelu, tako da je ova inicijativa neuspešno okončana. Predlog novog zakona bi stupio na snagu kada bi mu se pridružile države koje imaju dodatna 74 glasa Izbornog koledža. Tako bi se obavezale sve države SAD da glasovi Izbornog kolegijuma automatski pripadaju kanidatu koji je na nacionalnom glasanju dobio najviše glasova birača.
Stablinost sistema
Američki ustav je vrlo fleksibilan dokument u kome nije detaljno preciziran način izbora predsednika i potpredsednika, pa je razvijen sistem koji se danas veoma razlikuje od onog koji su zamislili osnivači nacije. Američki ustav još uvek poštuje ideju suvereniteta svake države ponaosob i ovlašćenja da sama, za svoje građane, sprovodi izbor predsednika.
Metoda izbora predsednika je namerno indirektna. Izbor je zamišljen kao postupak u dva koraka: zakonodavna tela su birala izbornike, a zatim su oni birali predsednika. Na početku je primenjivano okružno pravilo tokom glasanja, da bi se ono kasnije promenilo u glasanje na nivou države. Izborni kolegijumi su prvobitno glasali za jednog kandidata, pa je pobednik postajao predsednik, a drugi po broju dobijenih glasova potpredsednik. Izbornike više ne određuje zakonodavno telo. Predsednik se, unutar država, pretežno bira po principu “pobednik uzima sve”, a birači glasaju za predsednika i potpredsednika.
PROČITAJTE JOŠ: Teške boje
Očevi nacije su želeli da se korupcija svede na minimum, te da se predsedništvo i Izborni kolegijum institucionalno odvoje od ostalih grana, kako predsednik ne bi učestvovao u zakonodavnoj ili pravosudnoj vlasti. Sjedinjene Države imaju sistem čija je celokupna svrha da osujeti volju proste većine, da smiri strasti i osigura stabilnost i sigurnost u sistemu, pa je vlast zato tako podeljena. U institucijama vlasti u Sjedinjenim Državama poput Kongresa i Predstavničkog doma (koji je najpovezaniji sa narodom i o kome se glasa u državama na okružnom nivou), pozicije se stiču izborima, proporcionalno, na osnovu broja stanovnika. Njegovi članovi se vraćaju biračkom telu svake dve godine, jer moraju biti blizu naroda. U Predstavničkom domu ima 435 članova Kongresa.
Kada je u pitanju Senat, izborna jedinica nije okrug već država. Poenta institucionalnog dizajna u američkoj vladi je presecanje različitih interesa kako bi se osiguralo da nikakva većina ne može sebi priuštiti tiraniju u vladi. U slučaju Senata, izbori se organizuju na nivou savezne države, pozicija je izborna, ali je funkcija savezna. Mandat članova Senata traje šest godina, ali se rotiraju, pa se trećina bira na svake dve godine.
Oci osnivači su bili opsednuti konceptom većinske tiranije i osnovali su institucije kako bi je sprečili na svim nivoima.
Čitave SAD su izborna jedinica za izvršnu vlast. Tip kancelarije je izborni, ali i proporcionalni na osnovu Kongresa, Predstavničkog doma i saveznog Senata, te uključuje i proporcionalnu i saveznu zastupljenost. Američki predsednik se bira na četiri godine.
Vrhovni sud nema izbornu jedinicu, pa se devet sudija, u skladu sa normom i tradicijom imenuje da doživotno obavljaju te funkcije. Međutim, to se zakonom može promeniti.
Tekst je napisan na osnovu predavanja dr Lone Rej Etkison (Lonna Rae Atkeson), profesorke i izvršne direktorke Centra za proučavanje glasanja, izbora i demokratije na Univerzitetu Novi Meksiko, koje je održala novinarima u okviru programa „Izbori 2020: Virtuelno izveštavanje“ u organizaciji Forin pres senters američkog Stejt Dipartmenta (Foreign Press Centers) i saradnji sa Meridijan Internešenal (Meridian International).
dr Lona Rej Etkison