Blog

Cenzura na RTK2: Istina je veoma težak posao

Intervju sa poznatim albanskim intelektualcem Dukađinom Goranijem, čiji je transkript cenzurisao RTK2, izbrisan je posle mesec sa sajta jer je sadržina - nepodobna.
Cenzura na RTK2: Istina je veoma težak posao

(Intervju je snimljen 31. januara 2014. godine, za RTK2, kao epizoda serije emisija „Razgovor“, voditelj i urednik Igor Aleksić, gost Dukađin Gorani. Tekst koji sledi je celovit transkript intervjua u trajanju 56 minuta)

Aleksić: Poštovani gledaoci, dobro veče. Ja se zovem Igor Aleksić. Gledate još jednu emisiju „Razgovor“. Večeras je sa nama Dukađin Gorani, politički analitičar, koji je i predsednik Liberalno-demokratskog centra u Prištini. Dobro veče!

Gorani: Dobro veče!

Aleksić: Da počnemo emisiju sa najaktuelnijom temom, a to je situacija na severu Kosova.

Gorani: Da, da, naravno...

Aleksić: Kakva je situacija?

Gorani: Službeno, sa jedne strane, situacija nikad nije bila bolja. Sever.....čitavo se Kosovo sprema za implementiranje procesa integracija severa, ali to je sa službene strane. Situacija na terenu je, blago rečeno, zabrinjavajuća.

Aleksić: Zašto?

Gorani: Nakon izbora koji su bili dosta složeni, i ja smatram dosta teški za tamošnje stanovništvo, desilo se nekoliko teških zločina, gde bih naravno ubrojio ubistvo poslanika SLS-a Dimitrija Janićijevića, što je izuzetno teška stvar i teški događaj za celo Kosovo, a naročito za sever, a sada i situacija nastala, privođenjem gospodina Olivera Ivanovića je još više stavila znakove pitanja na realne mogućnosti implementiranja i onako veoma složenog procesa. Mene brine to što za ovu diskrepanciju, znači za ovu razliku između službene verzije i verzije na terenu, na severu Kosova, postoje ta različita viđenja, i niko se ne bavi, ili ja barem ne vidim da se iko bavi, načinom na koji će se ova dva viđenja, na neki način, naći na jednom mestu, ili da će se stvoriti jedan zajednički pristup implementiranju procesa koji je trebao već davno da započne.

Aleksić: Da prokomentarišemo obe stvari. Ubistvo i hapšenje. Šta mislite koji su motivi onih koji su ubili poslanika Janićijevića?

Gorani: Naravno, ja niti živim na severu, niti sam neki veliki poznavalac prilika, ali...

Aleksić: ...Ali ste politički analitičar....

Gorani: ...ali sam gospodina Janićijevića znao lično. I on je bio, ja mogu da kažem, na neki način i prijatelj, pošto smo se upoznali pre dosta vremena, i nekoliko puta smo bili zajedno, i naravno, barem sa te političke perspektive, mi smo delili zajedničko viđenje Kosova. On je, takođe, bio i deo političke partije SLS, i on se nadao progresivnoj budućnosti na Kosovu. Što se toga tiče, može neko da pronađe i političkih motiva za njegovo ubistvo. Naravno, ja sam jedan od tih koji smatra da je iza ubistva gospodina Janićijevića jedan veliki politički motiv. Šta je prava istina, naravno, to se ipak mora...

Aleksić: Čiji politički motiv...motiv koje strane?

Gorani: Naravno, sa mog gledišta, a ja živim na jugu Kosova, u Prištini, ja sam Albanac...sa moje strane mislim da je motiv u tim političkim snagama kojima nije do integracije, a mislim da te snage, barem na severu, imaju tu potporu u jednom delu političke ideologije koja je takođe veoma uticajna u Beogradu, a to je da integracija Kosova ne sme da se uradi na način koji bi Kosovo na kraju pretvorio u jednu manje-više funkcionalnu državu. Mislim da gospodin Janićijević je bio čovek koji je važio za političkog realistu, i koji je znao da je mnogo važnije kakav će biti život Srba na Kosovu, nego kakvo će biti Kosovo u smislu statusa. Znači, kao Albanac, imam tu težnju da verujem ovoj verziji, na kraju će, valjda, zakon i pravda ispostaviti šta je pravi motiv...s jedne strane... S druge strane, privođenje gospodina Ivanovića treba da se vidi u istom kontekstu kao i ostala privođenja koja se dešavaju po Kosovu, a to znači da je gospodin Ivanović, kao i svi ostali koji su optuženi, ili postoje indicije za moguće zločine...da se oni moraju tretirati kao nevini, dok se ne dokaže suprotno, i ako se na kraju dokaže suprotno.

Aleksić: Da li je njegovo hapšenje... Olivera Ivanovića... u ovome trenutku dobar potez vlasti?

Gorani: Želim da verujem da se hapšenja, ili privođenja ljudi od strane EULEKS-a ne rade po političkoj osnovi.

Aleksić: Mislite?

Gorani: Ako se rade, onda je ovo bio najgori mogući trenutak. Znači, politički je ovo bio najgori mogući trenutak, ne samo za njega, Olivera, nego i za čitav politički proces. Po poslednjim izveštajima i komjunikeima, međunarodna zajednica je stavila do znanja da se ovde ne radi o nekoj političkoj taktici, niti o političkom tajmingu, u smislu privođenja i hapšenja... Zato je to hapšenje došlo u ovome trenutku jer je ovaj trenutak bio trenutak kada se...kada je to, da kažem, brdo mogućih podataka i iskaza na neki način dostiglo kritičnu masu, pa je to moralo da se uradi. Istina ili ne, da li je to bila najbolja stvar da se uradi...u smislu vremena...to će se tek ispostaviti. Naravno, gospodin Ivanović je bio slobodan da se ponovo kandiduje za gradonačelnika Mitrovice i ja smatram da će on takođe biti pušten da se brani sa slobode.

Aleksić: A kako utiče to hapšenje na njegovu kampanju? Teoretski?

Gorani: U zavisnosti od nacionalnog gledišta i opredeljenja, negde će mu škoditi a negde – neće. Mada ja smatram da će Ivanoviću škoditi ovo hapšenje baš unutar njegovog izbornog tela, pošto je on poslednjih godina, ipak, postao neki borac za neku vrstu političkog realizma. Poslednjih godina... Ja se sećam, takođe, gospodina Ivanovića i kao čuvara mosta, ali to je bilo odmah nakon rata i to je bilo sasvim drugačije vreme. Ali danas je to izborno telo gospodina Ivanovića, ipak, telo koje bi da vidi mogućnost nekog suživota, mogućeg, budućeg suživota sa ostalim društvom na Kosovu. I mislim da unutar tog izbornog tela ovo privođenje će njemu nauditi. Možda postoje grupe ljudi koji će njega da smatraju herojem, ali to nije njegovo izborno telo. Zato, mislim da je na kraju, sa političke strane i političkog imidža ipak njemu ovo hapšenje dosta naudilo, i to je na neki način i nesreća. Ja moram da se ophodim prema ličnosti Olivera Ivanovića kao prema nevinom čoveku, iako je on, naravno, optužen, dok se ne dokaže suprotno.

Aleksić: Šta mislite o istragama koje traju petnaestak godina?

Gorani: Da...mi se ne možemo proslaviti, niti mi na Kosovu, niti međunarodna zajednica... mi se ne možemo proslaviti nekom naročitom efikasnošću na polju istine i pravde. Mislim da je to samo pridoprinelo, bespotrebno i stalno to pridonosi nekoj kulturi nepoverenja, koja je sad već postala kultura, i ne samo između zajednica, nego i unutar društva. Postoji izuzetno mnogo nerazjašnjenih i nerasvetljenih ubistava, ne samo na nacionalnoj i etničkoj osnovi, nego i unutaretničkoj osnovi koja još uvek nisu rasvetljena i koja će se još uvek odugovlačiti na ovakav način. To je, naravno, takođe zbog nedostatka dokaza a naročito svedoka, ali, barem po nekim slučajevima, ja to vidim da je to takođe i nedostatak volje, i političke volje. Ovo drugo je za mene naročito zabrinjavajuće, jer to samo odslikava naročiti trenutak, politički i društveni trenutak na kome mi sada počivamo, a to je da ne postoji ta kritična masa, želje i volje za....

Aleksić: ...raščišćavanjem stvari...

Gorani: .... i na neki način za guranjem Kosova do sledećeg nivoa. Sledećeg nivoa njegovog postojanja kao društva, a naravno i kao države, a to je taj nivo savremenog shvatanja koncepcije nacije, koncepcije demokratske države i koncepcije građanina, i pojedinca.

Aleksić: Koji su to savremeni koncepti po Vama, a koji su ovde sprovedeni?

Gorani: Mislim da je savremeni način gledanja na koncept nacije gotovo veoma sličan načinu na koji se gleda i na koncept vere. To su privatne stvari. Znači, nacija pa čak i vera, u demokratskom društvu je privatna stvar, pošto savremene države počivaju na načelima, na zakonima, na dogovorima, koji su vannacionalni, vanetnički...

Aleksić: Sekularni?

Gorani: ....koji su sekularni! Ali tu se, takođe, unutar tog sekularnog rezona se treba uključiti i kategorija etničke pripadnosti. Da li smo mi Albanci, Srbi, Turci, Romi, to su naše privatne stvari. Država treba da počiva na zakonima i na naročitim socio-kulturnim, soioekonomskim načelima. Ta su načela u svakoj savremenoj državi nenacionalna, vannacionalna, vanreligijska i vanideološka.

Aleksić: Vi zastupate tezu da na Albancima nije da se suviše mešaju u poslove severa, ali sa druge strane, da je na njima, ipak, odgovornost kao na većinskom narodu?

Gorani: Da...

Aleksić: Kako pomiriti ta dva koncepta?

Gorani: Albanci treba, naravno, to nije lako, da se naviknu da su većinska zajednica na Kosovu. Kad to kažem, ja imam, znači uzimam u obzir našu istoriju... našu istoriju postojanja kao manjinske zajednice, ili veoma često kao potlačene manjinske zajednica. Sad, transfer od mentaliteta manjine do mentaliteta većine se vidi da je mnogo teži nego što se prvobitno zamislilo, znači Albanci su većinska zajednica na Kosovu, ali se još uvek veoma često ophode sa manjinskim mentalitetom. Manjinskom u smislu defanzivnog mentaliteta. Albanci, iako su većinsko stanovništvo, još uvek imaju taj defanzivni mentalitet... da li će neko, naročito Srbi, da li će oni to njihovu državu da nekako oštete, unište, vrate je u Srbiju, što je, smatram, praktično nemoguće, međunarodno je to više nemoguće realizovati, a sa druge strane mislim da je veoma naivno očekivati da će jedna manjinska zajednica biti toliko jaka, snažna, potentna, da može zaista da ošteti i većinsko društvo.

Aleksić: Ali ta manjinska zajednica može da blokira to društvo?

Gorani: Naravno, manjinska zajednica,pošto se Kosovo podržavilo preko međunarodnih standarda, i preko međunarodnih institucija, te međunarodne institucije i ti međunarodni standardi ipak su osigurali da za manjinske zajednice postoje naročiti mehanizmi samoodbrane, ili odbrambeni mehanizmi, na primer u slučaju...

Aleksić: Zajednice srpskih opština?

Gorani: Naravno! Zajednica srpskih opština je naročiti odbrambeni mehanizam koji može da bude veoma formalan u slučaju da stvari „idu“ kako treba. U slučaju da postoje tendencije, etničkog tlačenja, ili političkog nemira, ta Zajednica može da poprima ta institucionalna obeležja, čak i ustavna, koja mogu čak i da parališu društveni život na Kosovu, pa čak i da stvore to što nas stalno plaši a to je mogućnost stvaranja Republike Srpske na Kosovu. Ali na kraju, ja barem pokušavam da čitavu konstrukciju procesa integracije severa na Kosovu vidim sa gledišta jednog progresivnog društva. Ako Albanci i Srbi iznađu načina da žive zajedno, onda ovakve institucije, kao što je ZSO, ili kao što su politička angažovanja i organizacije, neće više biti odlučujuće u smislu stvaranja društvenog života na Kosovu, pošto će odlučujuće biti nešto sasvim drugo, a to je razvojna ekonomija, i to su razvojni procesi, ali Albanci treba da znaju da kao većinsko stanovništvo oni takođe trebaju da ubede i međunarodnu zajednicu, pa i Srbe da je život sa njima moguć, i da su, na primer, branjenje ljudskih prava i sloboda, takođe moguća. Ako Albanci mogu to, a ja smatram da mogu, i ja smatram da hoće, znači ako oni mogu da ubede same sebe, Srbe, pa i svet, onda Zajednica srpskih opština neće biti ništa drugo do jedne obične platforme gde se gradonačelnici opština mogu sastati.

Aleksić: Da li Albanci shvataju da bez Srba, i manjina uopšte, nema prave demokratije? Da li postoji to shvatanje?

Gorani: Znate šta, istorijski ili etimološki, demokratija je, znači....kako... rule (engleska reč: odredba, pravilo, vladavina... prim. Redakcije)

Aleksić: Pravila?

Gorani: Ne...to je vlada većine, ali etimološki... Savremena definicija demokratije je poštovanje manjina. Danas se demokratija meri načinom ili... ili... ili... uspehom poštovanja manjine. Nekada je demokratija bila vlast većine. Progresivne demokratije su demokratije koje moraju sebi da osiguraju mogućnost da se zajednice u njima osećaju ne samo ravnopravne, nego da su deo demokratskog procesa. Da li je to sad stanje na Kosovu? Zasad – nije!, ali legalno i ustavno mora da bude.

Aleksić: Šta imaju manjine od toga da u Ustavu imaju prava a da u realnosti – nemaju?

Gorani: Ta diskrepancija između postojećeg, formalnog gledanja na Ustav i stanja na terenu, o čemu smo prvobitno razgovarali, to se mora rešiti stalnim procesom implementacije, od kojeg, naravno, zavisi i čitav koncept Kosova kao jednog multietničkog i slobodnog društva. Ali za to treba da postoji i hrabrost. I Albanci, i Srbi, moraju da imaju te hrabrosti i te volje da započnu pronalaženje nečega što je izuzetno važno, a to je zajednički interes života na Kosovu. Ja mislim da taj zajednički interes postoji i za Albance, i za Srbe, ali skovanje, pronalaženje tog zajedničkog interesa...za to treba vreme, takođe treba i društvenog aktivizama, potrebni su ljudi sa obe strane da budu spremni da vide mogućnosti a ne samo da naglašavaju nemogućnosti. Kosovo, nakon političkog procesa u Briselu, 19. aprila, kakav god da je bio, mora da započne proces integracije. Da bi se taj proces integracije započeo, Albanci treba da sever vide ne samo kao teritoriju, nego da ga vide kao društvo.

Aleksić: I kao svoje građane?

Gorani: I, naravno, kao svoje građane. Jer ako mi upadnemo u istu zamku gledanja na sever kao teritoriju, mi ćemo upasti u istu zamku u koju je Milošević upao gledajući na Kosovo kao teritoriju a ne kao na društvo. Znači, to je prvo. S druge strane, i društvo na severu, srpsko društvo na severu mora da vidi u Albancima moguće partnere za sutrašnji progresivni razvoj. Da li je to nemoguće? Ako smatramo da je nemoguće, to će postati nemoguće. Na kraju sve zavisi od volje, i na kraju sve zavisi od te građanske hrabrosti. Ono što ja znam, što se tiče Brisela i što se tiče međunarodne zajednice, to je naša obostrana dužnost.

Aleksić: Kako vidite delovanje Srbije u poslednje vreme, kada je reč o kosovskom pitanju? Srpske političke elite?

Gorani: Znate kako, kako Srbi kažu „Ko izgubi, ima pravo da se ljuti“. Mislim da je greška nas Albanaca što mi stalno na Srbiju gledamo kao na nekog stalnog, istorijskog, gotovo organskog protivnika, zaboravljajući da je Srbija izgubila u ratu. I onaj koji izgubi, ima nekog prava da se ljuti. Naravno da se Srbija ljuti i ljutiće se još godinama, ali mi tu ljutnju Srbije, koja smatra da je Kosovo izgubila, mi to ne treba da previše naglašavamo zbog toga što to nije način kojim će se graditi budući komšiluk. Albanci sada imaju Kosovo u kojem su većinsko stanovništvo, a Kosovo je proglašeno državom, i naravno postoji to međunarodno priznavanje Kosova. To je jedna stvar, ali stalno naglašavanje žrtve, naročito naspram Beograda, ja smatram da nije veoma pametna strateška stvar. Mi smo ljuti zbog toga što je, naravno, Kosovo imalo i žrtava, Beograd je ljut zbog toga što je izgubio deo svoje teritorije koju barem on smatra svojom. Ovo obostrano durenje, ovo obostrano ideološko durenje, je samo način odugovlačenja nečeg što se sada vidi kao neminovno. Mi smo neminovno osuđeni jedni na druge pošto ne možemo da pobegnemo od Balkana...niko od nas.

Aleksić: Vi zastupate tezu „da su Kosovo i Srbija dva neodgovorna društva“? Zašto?

Gorani: To da smo mi neodgovorna duštva, i da su društva bivše Jugoslavije bila neodgovorna, to je sad valjda jedna istorijska činjenica, ali to ne znači da mi ne možemo da postanemo odgovorna društva. Ali. postajanje odgovornim se ne radipreko stalnog kinjenja drugog, znači, svako od naših društava ima izuzetno mnogo unutrašnjih problema kojima treba da se pozabavi prvo, pa nakon toga da se pozabavi i onim što najviše volimo a to su te velike, istorijske priče: „ko je prvi započeo, i ko je ovde bio prvi, i ko je u pravu?“ Ja smatram da od toga nećemo imati nikakve vajde jer nakon svih ovih četranaest poslednjih godina na kraju smo... na kraju su obe vlade, obe države morale da zaćute i da idu zajedno u Brisel i da rade nešto što je veoma poznato u svetskoj politici i istoriji, a to je – kompromis. Na kraju neka vrsta kompromisa mora da se iznađe zarad budućnosti.

Aleksić: Tokom nemira 2004-te, reka ljudi je otišla sa Kosova. Govori se non-stopno o povratku, ali se vraća mali broj ljudi. Kako to komentarišete?

Gorani: Naravno... znači...ovime vi mislite na Srbe?

Aleksić: Mislim na Srbe.

Gorani: Da, i meni je veoma teško da govorim u njihovo ime...

Aleksić: ... i ne samo na Srbe, nego mislim i na Rome...

Gorani: Na nealbansko stanovništvo!

Aleksić: I mislim na odgovornost kosovskog društva ka njima!

Gorani: Da! I naravno meni je teško da govorim u njihovo ime, mada... mada pokušavam...

Aleksić: Pitam Vas šta većinska zajednica preduzima da se oni vrate? O odgovornosti većinske zajednice koju ste pominjali...

Gorani: Da, većinska zajednica treba, znači, da ide još malo dalje od, stvaranja te formalno-institucionalne platforme, i te podloge koja je bila veoma važna u smislu zakona, ustava, u smislu procesa i dijaloga ali sada treba da se ide još malo dalje, tako da bi se ti zakoni, i ti ustavi na kraju pretvorili u društvenu realnost. Ja smatram da će se to desiti i smatram da nećemo mi previše odugovlačiti, s jedne strane, sa druge strane, znači „It takes two to tango“ (Dvoje je potrebno za tango, engleska izreka, prim. Redakcije). Znači, ne možete plesati sam. I na srpskoj zajednici je takođe ta velika društvena i politička odgovornost, ali na kraju i ta veoma kompleksna istorijska...to kompleksno istorijsko prihvatanje a to je da je sad Kosovo država. I da na Kosovu postoji mogućnost suživota sa Albancima, ali se to treba raditi pronalaženjem hrabrosti da se prihvati politička realnost. Na jugu Kosova je to već, da kažem, prevaziđena stvar, i smatram da je tu, osim teških socio-ekonomskih problema, barem sa te ideološke strane, situacija mnogo bolja nego što je bila pre deset ili pre četranest godina. Ali, sad je pitanje severa. Na severu to prihvatanje na neki način je takođe dužnost. Sa druge strane, naša većinska, albanska dužnost je da se ljudi na Kosovu osećaju kao u svojoj kući, jer ko god je sa Kosova, to je, takođe, njegova domovina.

Aleksić: Kako da se osećaju kao kod svoje kuće? Kada se vrate nemaju sigurnost...

Gorani: Naravno, ovde postoje načini posmatranja. Institucionalna sigurnost znači postojanje tih slojeva društvene sigurnosti... na Kosovu postoji sudstvo, postoji policija, postoje ostali sigurnosni i bezbednosni...kapaciteti...

Aleksić: A koliko su efikasni?

Gorani: Njihova efikasnot i implementacija postojećih zakona od strane tog dela kosovskih institucija je mnogo više zagorčavajuća za albansko stanovništvo nego za srpsko. Znači, ne pate samo Srbi od neimplementacije zakona i od jedne gotovo sad već novonastale kulture nesigurnosti. Ja sam, takođe, pripadnik zajednice koja ima izutetno mnogo, da kažem, žalbi i nekog buntovništva u smislu toga da nakon četranest godina mi nismo mogli sebi da uspostavimo režim koji bi danas mogao da osigura minimalnu sigurnost i društvenu bezbednost. Što se toga tiče, to je sistemski problem, ali Srbi sebi mogu da priušte da to vide kao problem samo za njihovu zajednicu. Pošto, na kraju krajeva, njihov, srpski način gledanja na tu nefunkcionalnu sigurnost bi bio taj da je, ipak, ovo za nas, kao zajednicu – najteže, i da to najgore pada. Ja tu ne mogu da kažem, ili da bilo šta da pokušavam da izjavim, osim da ponovo naglasim da da mi živimo u jednom, da kažem, trenutku našeg istorijskog razvoja gde se sve više pomalja ta svest da se funkcionalno društvo ne gradi samo na pesmama, na izjavama i na naglašavanjem istorijskih mitova, nego se takođe gradi na veoma velikom radu i odgovornošću.

Aleksić: Ova društva veoma veliki značaj pridaju izborima. Slede izbori u maju u Srbiji, a trebalo bi da se održe ove godine i na Kosovu, tj. održaće se, ali još se ne zna termin. Kako će to uticati na celokupnu situaciju na Kosovu?

Gorani: Mislim da će uticati loše na politički proces, znači na integracije, zbog toga što nijedna od postojećih vlada neće biti previše fokusirana na proces dijaloga i na proces implementacije, zbog izbora. Srbija će imati izbore u martu, nećete imati vladu do kraja aprila, a dok će ovde verovatno izbori biti septembra, dok će se stvaranje vlade odugovlačiti do novembra, a možda još i dalje. Čitava ova godina će proći preko tih izbornih diskursa koji će uvek biti ideološki motivisani, ili populistički motivisani, sa obe strane. A sa druge strane, što se duže odugovlači implementacija, to će više biti plodnog tla za svakojake probleme i svakojake subverzije koje se mogu raditi sa obe strane. Za mene je je jako zabrinjavajuća ova godina zbog toga što je pred nama jedna veoma složena dužnost, koju smo potpisali u Briselu. Ne vidim niti volju niti strukture koje će da započnu implementiranje.

Aleksić: Prvi izbori na Kosovu o kojima se ništa ne zna, zar ne, slede?

Gorani: Da, sa konteksta albanske političke slike zaista je nejasno, ne postoji bilo kakva politička partija za koju bi se ispostavilo ili da će imati većinu, ili će biti sposobna da stvori neku progresivniju vladu, što apsolutno nije slučaj sa Srbijom, ta neizvesnost, gde se već sad može videti da će izbori, ustvari biti, izbori za drugo mesto, pošto je, smatram, sad pobeda SNS-a i nastavak Vučićevog vladanja već manje-više svršena stvar. Izbori u Srbiji se vode oko legitimisanja budućih odluka, ili budućih teških odluka, gde spada i Kosovo...dok na Kosovu izbori će biti ne samo kalendarski, kao što moraju da budu, nego takođe oni će biti deo, ili će odslikavati jednu sveopštu društvenu konfuziju koja vlada u društvu, u albasnkom društvu, koje mora da iznađe načina da glasa za opcije koje bi bile najkonstruktivnije i najdemokratskije, ali u današnjem trenutku je veoma teško reći da li takve opcije mogu da postoje, zbog toga što ne postoji nijedna novija, ili nijedna bolja politička alternativa od već postojećih.

Aleksić: U svetlu izbora, koje smo pomenuli, kakva je, prema Vašem mišljenu, budućnost rezervisanih mesta, to jest garantovanih mesta za manjine u Skupštini Kosova?

Gorani: Tokom poslednjih godina sam mogao da uvidim da se na Kosovu gotovo ništa ne radi ako nismo primorani. Današnje izjave svih političkih zvaničnika, do sada, oko rezervisanih mesta, su bile negativne. Ako je do njih, ta mesta neće postojati. Ako je do njih...ali ja smatram da će na kraju ipak postojati neke snažne međunarodne sugestije, koje moraju da uzimaju u obzir postojeće stanje društva, postojeće političko stanje na Kosovu, i naročito situaciju manjina, i srpske zajednice, i verovatno će se iznaći način da za još jedan mandat se opravdava postojanje rezervisanih mesta. Ako je do postojeće političke elite na Kosovu, sa tim mandatima je već svršena stvar.

Aleksić: Da li su ti madati korisni ili ne?

Gorani: Ti su mandati bili smatrani kao neophodni u tom periodu stvaranja kosovskog društva kao buduće države, to je smatrano za neophodno i to se uvuklo u okvire Ahtisarijevog plana, koji je nakon toga i postao osnova kosovskog ustava. To naravno da imas svojih loših strana, zbog toga štogod se rezerviše u jednom demokratskom društvu, to izlazi iz okvira te demokratske borbe, i te društvene odgovornosti, s jedne strane. S druge strane, uzevši u obzir, da ne kažem, veoma surovu političku scenu na kojoj preovladava sveopšta trka za vlašću, sveopšta trka za monopolom, u toj situaciji takođe treba da postoji neki odbrambeni mehanizam za manje zajednice, gde naravno na Kosovu spada i srpska zajednica. U toj halabuci borbe za vlast i prevlast, ponekad neke zajednice mogu da budu smetnute s uma i samim tim možda mogu da budu i oštećene. U tom smislu, postojanje tih rezervisanih mesta je bilo važno. Ne bi bilo naodmet da postoje još jedan mandat, ne smatram da kosovska demokratija, i ne smatram da kosovska državnost zavisi od postojanja ili nepostojanja tih rezervisanih mesta.

Aleksić: Zašto se onda neke albanske partije boje malo većih prava manjina?

Gorani: Ne mislim da se boje većih prava manjina ali mislim da je postalo pomodno da se malo-malo bar nešto naglasi u smislu te etničke politike, kao „ipak i ti Srbi moraju da razumeju da više ne mogu da imaju taj status naročite zajednice“. Ne mislim da im je smetalo do sada postojanje tih mesta, niti verujem da im je to previše i štetilo. Sa jedne načelne strane, naravno, oni su u pravu. U demokratiji se politička borba svodi na pojedinca a ne na etničke zajednice. Pojedinici moraju da iznađu načina da stvaraju političke partije, da budu politički aktivni, i to ne mora da se radi rezervisanjem bilo čega. Ali, Kosovo još uvek polagano ide ka jednom konceptu države kao države pojedinca, jer još uvek se ovde radi o etničkim zajednicama, političkim klanovima, naročitim grupama, i bandama. Zato je teško biti za ili protiv ovih rezervisanih mesta. Ako ste legalista, reći čete – ne... ne treba da se to više rezerviše, ali ako ste realista, možda morate da kažete – da.

Aleksić: Koliko su ovdašnje elite, bez obzira na naciju, odgovorne i iskrene, a koliko iza njihovog delovanja, ustvari, stoji takozvana želja za novcem i moći?

Gorani: Ja smatram da je želja za novcem i moći jedini motiv današnje političke scene, što nije sama po sebi loša stvar, osim što se zbog nepostojanja profesionalnosti političkih kadrova, ta želja za novcem uvek svede na krađu javnog budžeta, i zato je to veoma negativna stvar. Inače, ljudi u principu ne ulaze u politiku samo zbog humanističkih ubeđenja, nego i zbog svojih ličnih i pragmatičnih razloga. Neuke političke strukture koje ne mogu da razviju društvo, a preko razvijanja društva, razvili bi i sami sebe, te neuke strukture okrenu se ka društvenoj i javnoj kasi. Ne možemo se dičiti kao društva, niti mi, a smatram da se ne može dičiti ni Srbija, previše odgovornim i iskrenim političkim strukturama, barem ovih poslednjih godina. Svaka od struktura je na neki način bila, ili je na kraju postala, veliko razočarenje za veliki deo ljudi.

Aleksić: Ovde vlada jedna vrednosna kriza. Šta je popunjava u međuvremenu?

Gorani: Vrednosne krize uvek popunjavaju kriminalci i kriminalne strukture. Zato je veoma opasno za društva da na neki način upadnu u ove vrednosne krize, jer u vrednosnim krizama stvara se i vlada konfuzija, vlada ta ometenost društva, a ta ometenost je idealno plodno tlo za svakojake prevarante, falsifikatore, demagoge. I onda na kraju čitavo društvo na neki način postane talac struktura koje počivaju na haosu, što je priča koju mi na Balkanu znamo veoma dobro. Nije u pitanju ko na kraju uspeva u ovoj situaciji, nego čitava dilema je koliko će ovo na kraju da traje, i da li slučajno mi imamo to prokletstvo kao društva da u nas ovo traje – beskonačno.

Aleksić: Lustracija, da ili ne?

Gorani: Lustracija je veoma važna stvar, lustracija je veoma važna ako se radi pravovremeno. Nakon dvadeset pet godina od formalnog pada komunističke Jugoslavije, i nakon petnaest godina od prestanka rata na prostorima bivše Jugoslavije, a naročito na Kosovu, ipak je proteklo izuzetno mnogo vremena da bi lustracija institucija bila shvaćena kao bilo šta drugo do političke osvete jednog dela ljudi protiv jednog dela duštva. Ta lustracija je bila očekivana dugo vremena i to se nikada nije desilo.

Aleksić: Kako očistiti društvo bez lustracije?

Gorani: Vreme leči sve. Da li je to korektna ili nekorektna stvar, ipak je istinita. Da li se posle svih ovih godina neko i seća ko je koga uhapsio, ko je koga zatvorio, ili špjunirao? Sada, barem po mom viđenju, želja za lustracijom je više želja za osvetom i i prevlašću, nego želja za stvaranjem nekog demokratskog društva. Jer da je bilo te želje, i Kosovo i Srbija bi ipak nekako našli način da barem ratifikuju zakone protiv zločina komunizma. To su zakoni koje su ratifikovale gotovo sve bivše zemlje socijalističkog bloka, osim, koliko se ja sećam, zemalja bivše Jugoslavije, uključujući i Kosovo. Jedanput je kosovska skupština pokušala da nešto slično ratifikuje, ali je to bilo nemoguće, nisu se složili oko toga. Nema lustracije bez jedne sveopšte društvene volje da se zaista pogleda na prošlost, da se na veoma činjenični način vodiš prema onome što se događalo.

Aleksić: Koliko Albanci, a koliko Srbi realno gledaju na prošlost?

Gorani: Prošlost je skup tumačenja istorije, to nisu činjenice nego priče bazirane na tumačenjima. Naše su istorije tumačenja naročitih ideoloških odnosa, ili ideoloških pristupa. Zato je, smatram, gubljenje vremena, da na naše istorije gledamo na taj kobajagi faktički način. Zbog toga je mnogo važnije da se mi bavimo „istorijom budućnosti“ i istorijom progresa, nego stalnim čeprkanjem i stalnim prilozima oko toga ko je gde i kad bio, i šta je ko uradio, jer na kraju nas kao duštva to svodi na one koji žive u prošlosti.

Aleksić: A ne u budućnosti?

Gorani: Zbog nemogućnosti shvatanja budućnosti! Ja se plašim da smo mi društva koja imaju veoma teških problema sa dvadeset prvim vekom, da je to problem neke neshvaćenosti, međusobne neshvaćenosti... Niti ovaj vek nas shvata, niti mi previše shvatamo postojeću realnost. Samo kada izlazimo iz okvira Balkana, i iz okvira naših društava, onda mi vidimo da život teče dalje po tim društvima i da su vrednosne mere koje mi upražnjavamo, negde drugde potpuno zanemarene ili potpuno prevaziđene.

Aleksić: U kontekstu svega što smo rekli, kada će Kosovo, to jest Srbija, ući u Evropsku uniju?

Gorani: Nama se nikada ne kaže prava istina, jer nikome i nije do pokazivanja i dokazivanja prave istine. Mi nećemo, niti Kosovo, niti Srbija, biti deo Evropske unije sve dok ne budemo Evropljani. A Evropljani ne možemo postati preko stalnih primoravanja, nego to mora da direktno dolazi iz društava. Ako ne dođe do toga, onda ništa, nećete biti Evropljani... Ako dođe – odlično, dobili ste mogućnost da budete. Sve ovo oko potpisivanja, partnerstva, ugovora, započinjanja, datuma, sve su to odlične legalističke i institucionalne izjave za dnevno-političku upotrebu. Svako od nas zna da niko normalan ne bi da uključi unutar sebe dva društva koja su još uvek u teškim razmiricama. Svako normalan zna to, ali to nije deo javnog diskursa, niti u Srbiji, niti na Kosovu. Pošto se javni diskurs na Kosovu i Srbiji uvek, u ovom kontekstu, svodi na legalistička pitanja. Oni su dobili datum, mi smo dobili ovo, ali ta prava istina o našim društvima to je da mi ne možemo nigde dok se ne složimo oko postojeće realnosti, ako se ne složimo oko prošlosti, i ako ne učestvujemo u budućnosti.

Aleksić: Dok čekamo Evropu, kako žive obični ljudi?

Gorani: Na Kosovu?

Aleksić: Na Kosovu.

Gorani: Mislim da je život sada postao izuzetno težak. Ne samo da postoji to stalno socijalno i ekonomsko beznađe, nego nada je počela da jenjava i u kontekstu neke bolje budućnosti, ili imanentne budućnosti. Ne mogu da prosudim o srpskoj zajednici, mada smatram da je tamo možda još teže, ali je situacija ovde izuzetno teška. Zbog toga što mislim da smo kao društvo zapali u mali ćorsokak u kojem smo stvorili reljef ili čitavu šumu institucija...

Aleksić: Koje su dovoljne same sebi?

Gorani: I koje su gotovo nefunkcionalne, ili nisu funckionalne u smislu kako bi trebale da budu. Iako postoji čitav taj skup Potemkinovih sela od institucija, njihova funkcionalnost je izuzetno zabrinjavajuća. Ta nefunkcionalnost ne daje previše nade. To nije nešto što se ne može prebroditi, ali to je, takođe, nešto što se ne može prenebregnuti.

Aleksić: Vi ste učestvovali i u stvaranju RTK 2. Televiziji kojoj ste gost, kako ste zadovoljni ovime što ste videli?

Gorani: Da, u to vreme sam imao drugi angažman, kao politički savetnik. Ja sam veoma srećan da je od nečega što je bila ideja, i što je bila ustavna odgovornost, „ispalo“ nešto što je izuzetno efikasno i elegantno. Srećan sam i počastvovan sam što sam bio gost u vašoj emisiji i nadam se da ćemo se ponovo videti.

Aleksić: I ja se nadam. Da još malo dodirnemo novinarstvo, pošto ste i bivši novinar. Prema Vašem viđenju, u kakvom je stanju kosovsko novinarstvo, bez obrzira na nacionalnost, kakva mu je dijagnoza?

Gorani: Mislim da je u veoma teškom stanju, zbog toga što se mi nalazimo u tom procesu metamorfoze ovog zanata, od onoga što je bio nekad kada je počivao na nekim principima i načelima, do nečega što je danas a počiva na socijalnim medijima i na ogromnoj masi svakojakih tumačenja i svakojakih izjava, i na ogromnom nedostatku odgovornosti za javnu reč. To kosovsko novinarstvo koje se nalazi u tom međuprostoru, ili u tom međuvremenu, je zaista izgubilo puno toga ako je to ikad postojalo, od profesionalnosti i konzistentnosti.

Aleksić: Koliko je kosovsko novinarstvo nacionalno obojeno?

Gorani: Nije više od ostalih novinarstava u regionu, ali koliko je obojeno čak mislim da je i to previše. I mislim da ne mora da bude. Ali, kosovsko novinarstvo od te etničke, ili etno-nacionalne obojenosti, polako ide prema jednom novinarstvu koje je revoltirano, koje je izuzetno politički motivisano i u kojem je faktička društvena istina prva – žrtva. Zato na kraju, ja se nadam, nakon ovog tehnološkog i mentalnog transfera tog zanata, da ćemo se ipak vratiti na neku vrstu osmišljavanja novinarstva kao korektnog odslikavanja društvenog života. Ta korektnost je za trenutak izgubljena. Mislim da je javno mnjenje dosta propatilo i da i dalje pati zbog toga.

Aleksić: Da li novinari na Kosovu mogu slobodno da govore, bez posledica?

Gorani: Hah. Mene ne brine sloboda izražavanja, mene brine ono što dolazi nakon slobode izražavanja. Novinari na Kosovu, smatram, kao i u većini zemalja na Balkanu, slobodni su da izraze ono što misle i da se nakon toga suoče sa...

Aleksić: ...posledicama...

Gorani: ... sa posledicama, jer je ovo društvo formalno slobodno, ali u ovoj formalnoj slobodi takođe postoje poslodavci, takođe postoje i interesne grupe. I zaista je veoma teško imati slobodno novinarstvo, i slobodnu reč, u jednom društvu u kojem su ekonomski, politički, socijalni pa čak i ideološki interesi mnogo naglašeni i zastupljeni. Vi ste slobodni da kažete nešto, ali nakon što to kažete možda nećete dobiti posao ovde, ili možda će vas najuriti odavde. Vi ćete biti pravno slobodan čovek, ali ćete možda ekonomski biti u nekim nevoljama.

Aleksić: I kako da se novinari sa time izbore?

Gorani: Oni se u principu izbore tako da ili ne kažu ništa, ili tako što pokušavaju da kažu nešto dok su deo, ili kada postanu deo neke interesne grupe, koja će takođe njih štititi kao njihove predstavnike. Da li je to korektno novinarstvo? Naravno da nije!; ali u društvu koje počiva na tim vrednosim krizama, ljudi pokušavaju da se izbore i za opstanak. Na nekin način novinarstvo je postalo deo ekonomske, političke i ideološke igre i zato ljudi koji su klijenti novinarstva, javno mnjenje, treba da se takođe naviknu da se istina ne može tražiti u samo jednom delu novinarstva, ili samo u jednom novinaru, ili u jednoj agneciji, ili u jednom mediju. Istina je tu negde, između te novinarske borbe za prevlašću, novinarske borbe za svoju istinu... Ljudi i javno mnjenje moraju da na neki način prihvate da u ovome vremenu čovek treba da bude izuzetno obavešten u multidimenzionalnom smislu, sa puno strana, tako da bi mogao da oformi neku svest o tome šta je društvena istina. Znači, istina je sada veoma težak posao.

Aleksić: Hvala vam na gostovanju.

Gorani: Bila mi je čast.

Aleksić: Gledali ste emisiju „Razgovor“. Ostanite uz RTK 2, mi smo još jednom pokušali da budemo korak bliže vama. Laku noć.

(Link gde se nalazio transkript: http://www.rtklive.com/rtk2/index.php?cid=11,1&newsId=82057&mf)


// Broj komentara: