Blog

17.03.

Posvećeno Vidi.
17.03.

17.03.2004. godine je istorijski, srpski, politički, verski, sociološki, etnički, psihološki, kosovski...

Ali svako od nas ima svoj 17.03.
Ovaj post je o mom 17.03.

Moje selo nije napadano, paljeno niti je crkva oskrnavljena, ali poslednja kuća u mom selu predstavlja početak albanskog sela i put koji vodi do Kosovo Polja. S desne strane 14 kilometara udaljen je Lipljan, a sa bočne strane preko puta reke Sitnice nalazi se albansko selo. Okruženi smo sa svih strana i do sela su stizale razne vesti.

Sećam se tog 17.03. kada je sve počelo i sve vreme dok je trajalo osećala sam se uhvaćena u zamku. Samnom su bile i moje dve ćerke, beba od 8 meseci i tinedžerka od 14 godina. Nisam paničila čak se nisam ni plašila samo sam čekala, čekala svoju sudbinu. Paralisana silinom mržnje i zla koje ruši sve pred sobom i od koga nema spasa. Tada se selom proneo glas da Kfor-ovi vojnici kamionima "TOVARE LJUDE" i izvlače ih iz napadnutih područja odvozeći ih u svoje baze. I javila se nada da ćemo preživeti ukoliko krenu na nas. Odmah sam i mojoj ćerki rekla šta sam saznala kao pouzdanu informaciju. Ona je brže bolje krenula da se pakuje. Rekla sam joj da vojska ne dozvoljava da se nose stvari već samo utovari ljude i ide dalje.

Sad, mi nikada nismo imali puno novca i tu su bile neke krpice na koje je ona čekala više meseci, pa neke njene uspomene (koliko možeš da imaš uspomena sa 14 godina, ali to su neke gluposti koje tada ti čine sve), pa neke cipele i čizme i strah da ako odemo ko zna kada će moći opet da kupi. Valjda se ta deca rođena 90-tih dugo sećaju nošenih stvari i obuće svog detinjstva.

Otišla je u svoju sobu i nakon sat vremena je izašla. Obukla je na sebe sve bolje i skuplje stvari. Tu je bilo nekoliko jakni, 3 para pantalona i školski ranac pun nekih sitnica. Jedva se kretala i pitala me može li ona tako da putuje.

Odgovorila sam: "Naravno, samo ne znam kako ćeš da podigneš nogu da uđeš u vojnički kamion".


// Broj komentara: